Друштво психолога Републике Српске, подружница за Семберију и Мајевицу, организовало је у Народној библотеци ,,Филип Вишњић“ психолошку трибину под називом ,,Бити родитељ у вријеме мобилних телефона и друштвених мрежа- Шта радити?“. Трибину, која је изазвала велику заинтересованост Бијељинаца, водиле су дипл. психолог психотерапеут Слађана Цвјетковић, дипл. дефектолог-логопед Мелита Марковић и  мр сци Дубравка Лукач, психолог.

 

Родитељство је једно од најважнијих улога у којој се појединац може наћи. Пуно је изазова, а одговоре на њих добијамо најчешће од претходних генерација, родитеља, родбине, те акумулираног искуства заједнице. Међутим, савремено доба донијело је нове технологије, мобилне телефоне и друштвене мреже за које претходне генерације у вези њихове употребе и посљедица које имају на развој дјеце не могу дати одговоре, јер их немају у искуству.

Зато је много питања код родитеља, а истраживања и животне ситуације указују на ризике претјеране употребе мобилних телефона. Питања која се намећу су бројна, а међу онима о којима је било ријечи су:

Какав је утицај екрана на развој дјетета у предшколској доби?

Шта је хиперстимулација?

Какви су њени ефекти и посљедице у средњем дјетињству и адолесценцији?

Када је вријеме за први мобилни телефон?

Проблеми менталног здравља, односно повезаност употребе мобилних телефона и интензивног боравка на друштвеним мрежама са осјећањем усамљености, анксиозности и депресије код дјеце и адолесцената?

Утицај на школско постигнуће.

Који су сигнали зависности о мобилним телефонима?

Опасности које пријете на друштвеним мрежама?

Шта предузети? 

Како помоћи дјетету, адолесценту?

Како ограничити употребу телефона? 

На који начин имати увид у садржаје са којима се дјеца сусрећу на интернету, на друштвеним мрежама?

Мелита Марковић каже да је велики проблем то што родитељи не знају шта се дешава у мозгу дјетета када узме телефон, шта се дешава са развојним функцијама које треба да се развију у том раном узрасту и колико телефон кочи сам тај развој.

- Неке ствари родитељи примијете тек када дјеца касне са проговарањем, или чак касније,  кад крену у школу, па не могу да савладају неке вјештине. Родитељи су углавном необавијештени. Прво, нису свјесни опасности за дјечији развој, друго, мало знају да буду и комфорни, лакше им је то. У 90 одсто случајева ћете видјети да је мајка дала дјетету телефон да би она могла да позавршава ствари по кући, наводи Мелита Марковић нагласивши да је посао родитеља да осамостале дјецу и да та дјеца буду способна за живот, а да то сигурно неће тако рано уз екране постићи. 

На трибини је наглашено да су ризици по развој већи, уколико је дијете млађе, а затим поново расту у адолесцентном добу.

Предсједница Подружнице за Семберију и Мајевицу Друштва психолога Републике Српске Слађана Цвјетковић каже да њој и њеним колегама родитељи најчешће долазе управо  са питањем шта да раде са дјецом и мобилним телефонима и са друштвеним мрежама.

- Оно што родитељи примјећују је да су дјеца прилично заузета телефонима и да из тих разлога не обављају своје свакодневне обавезе, а одузимање телефона, поготово адолесценту, данас представља један драматичан догађај у породици. Затим, у школама је примјећено да наша дјеца имају проблем са говором, са разумијевањем текста, примјећују се, у већој или мањој мјери, проблеми са пажњом и концентрацијом, незаинтересовани су на часовима, досадно им је и као да немају капацитет да прате садржаје који дуже трају. Та појава је примјећена не само код нас, већ и у свијету, а постоје валидна истраживања која повезују нове појаве са појавом мобилних телефона. Нове генерације не знају да живе без без телефона и без друштвених мрежа, а коријени су у претјераном излагању дјеце екранима мобилних телефона и таблета у раној фази развоја, до три године. То онда може да има за посљедицу проблеме у когнитивном развоју, пажње, концентрацији и поготово у сфери емоционалних и социјалних вјештина, упозорава Слађана Цвјетковић.

Указала је да су данашњи тинејџери много усамљенији и да се много чешће појављују проблеми анксиозности и депресије, него што је било раније, а то се најчешће повезује са већим боравком на друштвеним мрежама.

- Живот на друштвеним мрежама представљен је кроз много љепшу призму него што то јесте, а дјеца најчешће немају капацитет да сагледају да то није стварност, па онда поредећи своје животе  са тим представљеним почињу да доживљавају себе мање вриједним и неуспјешним, појашњава Слађана Цвјетковић додавши да, поред свакодневних опасности по безбједност дјетета у реалном животу, појављују се и проблеми злостављања на друштвеним мрежама, гдје је потребно укључити и органе гоњења.

Семберија ИНФО - Текст и фото - М. Решидовић