Ученици Шумарско – техничке школе, њих двадесетак, који су похађали и завршили Шумарско – техничку школу на Илиџи код Сарајева, генерација која је средњошколске дипломе добила прије 42 године, окупили су се у Бијељини да евоцирају успомене на ђачко доба.
 
Зоран Мандић, ученик те генерације, каже да су сви они са одушевљењем прихватили приједлог за заједничко виђење и дружење у Бијељини након пуне 42 године.

Мехмедалија Чавчић из Сарајева  каже да је већ три године у пензији.

-Радио сам у „Сарајево шумама“.  Задовољан сам избором школе, послом који сам обављао четрдесет година, али и пензијом коју данас уживам. Окупили смо се овдје у Биејљини, на иницијативу Зорана Мандића и Вере Рајачић, након 42 године. Разумљиво, неки су се поново упознавали, јер су прошле године. Измијењени су ликови људи, пуно је то времена. На Илиџи су тада били ученици из свих крајева БиХ. Имали смо ту и ђачки дом, игранке сваке суботе, дружења. Двије године сам становао у дому. Данас су и сузе потекле, када сам угледао своје школске другове и колеге. Неки су већ у пензији, а неки још раде. Прилика је ово да и ми „шумари“, када се свијет дигао на ноге зарад очувања планете, бар на овакав начин, упозоримо на неконтролисану сјечу шуме, неконтролисан извоз балвана, умјесто финалних производа’’.

Владимир Видеканић, директор Шумарско – техничке школе на Илиџи од 1987. године, све до почетка рата, пензионер од 2014. године, каже да су емоције јаке, јер је ово његова прва генерација матураната.

- Прошле су 42 године од тада. Био сам четири године старији од својих ученика, јер сам дошао са факултета и био сам им разредник. Предавао сам физичко васпитање и спорт. Емотивно сам везан за своју прву генерацију ученика, јер се некако највише човјек сјећа првих и посљедњих генерација које је извео током свог радног вијека. Пресретан сам што сам радио у просвјети. И отац ми је био просвјетни радник, тако дас ам наставио породичну традицију. Са пуним срцем сам отишао у пензију. Шумарских школа у бившој Југославији било је укупно седам, у Постојни, Делницама, Краљеву, Илиџи, Иванграду, Карловцу и Кавадарцима.  Радили смо по заједничком, јединственом школском програм, јер је у питању била иста струка. Треба знати  да је ,,Шипад” прије рата запошљавао 150.000 радника и то је била прва привредна грана у БиХ”, каже професор Видеканић, истичући да се Европа прије 30 година суочила са проблемом ,,киселих шума”, а тај проблем је сада присутан и у БиХ.

Професор Видеканић каже да је током боравка у Канади примијетио да се тамо оборена стабла, од старости, не дирају, све док не иструле, док се овдје прави ,,шумски ред” и чисти се шума.

-Прије рата смо имали законску обавезу да за јендо оборено стабло садимо три нове саднице. Наша школа је уочи рата производила око милион садница. Пошумљавали смо Игман, Делијаш,  дио Трнова, а ишли смо чак и до Требиња. Од тога смо имали и материјалне користи. Ми смо дуално образовање имали прије четрдесет година. У шумарској струци неопходна је пракса. Ми смо у школи имали тридесет моторних пила, трактор за извлачење грађе и фиксну дизалицу. Да би ученик био руковалац машина у шумарству, он је морао знати руковати са дизалицом”, подсјетио је професор  Видеканић на године проведене у Шумарско – техничкој школи на Илиџи.

Семберија инфо