Угљевику ће 17. маја, са почетком у 18 часова у Центру за културу ,,Филип вишњић’’, бити отворена прва изложба Умјетничких фотографија, аутора Драгана Ђукића. Том приликом биће изложено 25 фотографија, на којима су представљене три теме - биљни и животињски свијет, пејзажи и залазак сунца. Драган је 1973. године рођен у Бијељини, а основну и средњу школу завршио је у Угљевику. Добитник је признања за умјетнички рад Општине Угљевик у области умјетничког стваралаштва.
 
-Ово је моја прва самостална изложба и због тога сам желио да буде у Угљевику. Фотографијом се бавим 15 година, а у задњих пет година мало озбиљније, такорећи рођен сам са фотографијом. Мој дјед је био познати фотограф, тако да је традиција, што се фотографије тиче, у мојој породици дуга 65 година’’, објашњава Драган Ђукић и истиче да је желио да на изложби буду фотографије са којима почео овај посао и које су га прве инспирисале и које ће, како мисли, угљевичка публика сигурно прихватити. Драган обећава да ће у наредном периоду бити и других тема на његовим фотографијама.
 

 
-Свим мотивима Ђукић прилази на исти начин, односно не укључујући лични печат и трудећи да се што верније представи стварност. Стога његове фотографије готово да можемо назвати документарним. Наравно, оне нису социјално-документарне, не приповедају о људским судбинама или ратовима, али су ипак документарне, јер су нам приближиле детаље из животињског и биљног света. Фотограф нас је позвао да застанемо, да погледамо како заиста изгледа тренутрак када пчела слети на трешњин цвет, какве су тек испупеле висибабе или како седи птица на грани прекривеној снегом. Зумирањем мотива у првом плану, Ђукић нам помаже да се фокусирамо на детаљ; да нас све оно што се налази у другом плану, не омета у разумевању фотографисане сцене. Поред мотива позајмљених из природе, Ђукић нам скреће пажњу и на поетичне заласке сунца у урбаним срединама или у околини фабричких торњева, које можда у нашој журби, нисмо у могућности да приметимо. У модерном добу у ком се живи брзо и где се нема времена за свет који нас окружује, фотографијеЂукића напросто нас терају да успоримо френетичну свакодневицу и уживамо у фотографисаном тренутку. Ђукићеве фотографије љубоморно чувају детаље свакодневнице, подсећају нас колико је уметност вечна, а живот пролазан. Можда је управо то њихова највећа снага’’, навела је у рецензији изложбе Миона Марта Марковић, др савремене историје умјетности.