Душан Баста (64) је рођен у Санском Мосту, али већ 16 година живи у селу Патковача. По занимању је монтер и каже да је „читав свој живот провео у зраку“, монтирајући базне станице за мобилну телефонију и радећи на далеководима високог напона.

Прије тридесетак година Душан је код себе открио склоност ка сликарству и посљедњих десетак година интензивно се бави сликањем и до сада је израдио око 300 слика са различитим мотивима, од пејзажа, до портрета.

„Све друго у животу сам морао да радим, а сликарство сам волио. Члан сам Удружења ликовних стваралаца „Свети Лука“ у Бијељини. И ових дана, на Васкршњој изложби удружења у Музеју Семберије изложено је шест мојих слика. У пензији сам већ четири године и када сам размишљао шта бих могао радити након пензионисања, ништа ми паметније није пало на памет“, каже Душан, истичући да слика у техници уље на платну.
​

„Моје слике су стигле до Шведске, Њемачке, Аустрије, па чак и до Америке. Углавном радим слике по наруџби. Људи се сјете неке старе куће у којој су рођени, огњишта, неког детаља са села и онда ме замоле да им то насликам. Тешко ми је уживјети се у све то и пренијети детаљ из нечијег живота на платно, али, углавном, сви који наруче слику одлазе задовољни. Тренутно радим двије слике за Бијељинца који живи у Мароку, али често долази у Бијељину. Сликам, иначе, све што је лијепо, што има пуно свјетлости и живота у себи. Волим да сликам домаће животиње, коње, овце, пашњаке, старе куће, јер на тај начин млађи нараштаји могу да виде како се некада живјело на селу“, каже за портал Семберија инфо Душан Баста, истичући да продајом слика обезбјеђује материјал за сликање. Каже да, дружећи се с људима, никад му није досадно, а и пензионерски дани лакше и брже пролазе.

Семберија инфо