ИЗЛОЖБА У МУЗЕЈУ СЕМБЕРИЈЕ: Пруга без повратка :: Semberija INFO ::

 

ИЗЛОЖБА У МУЗЕЈУ СЕМБЕРИЈЕ: Пруга без повратка


Изградњом нове аутобусне станице  на некадашњем земљишту жељезничке станице у Бијељини, године 2020., уклоњени су последњи трагови жељезнице у Семберији. Кустоси Тања Лазић, Снежана Антић и Дејан Ћоси, аутори изложбе ,,Пруга без повратка“, подсјећају јавност на вијек семберске жељезнице и значај који је у том периоду имала за наш град.

Овом изложбом, коју ће посјетиоци моћи да погледају током наредна два мјесеца,  Музеј Семберије се истовремено придружује и обиљежавању актуелне Европске године жељезнице  коју је Савјет ЕУ прогласио у циљу промоције и унапређења овог еколошког, удобног и сигурног начина путовања.

Градоначелник Бијељине Љубиша Петровић је, отварајући изложбу ,,Пруга без повратка“, честитао ауторима на идеји.

-Лијепо је видјети у овом прелијепом простору нашег музеја, на једном мјесту, толико вриједних експоната, фотографија и записа који свједоче о настанку и развоју жељезнице у Семберији, те што ће наши суграђани имати прилику да уживају у разноврсности и свеобухватности изложбе“, рекао је Петровић. 

Садржај изложбе чине бројне фотографије, архивска грађа и експонати из фундуса Музеја Семберије, као и они које су им за ову прилику уступили суграђани, некадашњи службеници жељезнице или њихови потомци.

-Изложба ,,Пруга без повратка“ не би могла бити реализована без фото, архивске и друге грађе коју су нам током  претходних деценија  и у вријеме припреме изложбе поклонили, уступили или позајмили некадашњи служђбеници жељезнице у Бијељини Иван Пот, Ратко Новаковић, Шефкет Мунџић, Душан Миљковић и Јованка Маринковић Јовић, као и чланови породица некадашњих жељезничара Бранко Попадић, Стоја Бојанић, Баја и Владо Бојанић и Жељка Тодорков Авлијаш“, наводи Тања Лазић.

Прве трачнице у Семберији положила је Аустроугарска 1916. године од Босанске Раче до Бијељине, а затим до Угљевика, за ефикаснији транспорт “земаљских добара“ и мрког угља из угљевичког рудника. Путнички саобраћај на истој дионици успоставља се по окончању Првог свјетског рата, а године 1950. повезују се једним непрекинутим колосијеком градови Бијељина и Шид. Изградњом Термоелектране Угљевик 1979. године укида се пруга Мезграја –Бијељина ( крак за Угљевик је престао са радом већ 1967.), док је дионица Бијељина- Шид угашена 2005. године.

-С обзиром на локални карактер правца од Шида до Бијељине и дужину пруге од само 18 километара, њиме су од почетка саобраћале композиције са вучом на угаљ и дизел, а најдуже тзв. шинобус . Иако је бијељинска жељезница имала велики значај  за становнике Семберије  и југоисточног Срема доприносећи размјени добара и људи и међусобном економском  и друштвеном утицају и прожимању, у систему Југословенске државне жељезнице већ шездесетих година двадесетог вијека она представља својеврсно “слијепо цријево“, односно споредни колосијек оптерећен тешкоћама и нерентабилношћу, посебно у дијелу пруге према Угљевику“, појашњава Тања Лазић додавши да упркос слабој рентабилности пруга Мезграја- Угљевик- Бијељина од 760 мм остаје још цијелу деценију у функцији.

-Путнички саобраћај и даље се одвија на старој жељезничкој станици у граду, док се угаљ транспортује до нове станице и тамо пребацује у вагоне нормалног колосијека. Крак пруге од Модрана до Угљевика укида се 1967. због затварања старог угљенокопа, док жељезница Мезграја – Бијељина  функционише до 1979. када почиње експлоатација нових копова и подизања Термоелектране Угљевик“, наводи Тања Лазић.

Уз овај велики подухват и побољшање друмске мреже, спори воз са парном локомотивом није имао шансе за будућност. Последња вожња популарним ,,Ћиром“ на релацији Бијељина- Мезграја- Бијељина уприличена је 26. маја 1979. године.

Непрепознат потенцијал

-Након укидања пруге 1979. у Бијељини су остали локомотива са пратећим вагонетом за угаљ и два путничка вагона. Тадашња јединици ШТП ,,Рума“ поклања композицију Музеју Семберије уз припадајуће земљиште са помоћном пругом. Године 1999. локална заједница је Музеју одузела земљиште, а композицију пребација у круг предузећа ,,Елвако“. Нешто касније управа музеја уз подршку градских власти поклања путничке вагоне ЈЖТП ,,Београд“ за потребе пруге ,,Шарганска осмица“, а 2012. уступа локомотиву Општини Угљевик која ју након уређења поставља код зграде управе Рудника Угљевик“, прича Тања Лазић.

Како каже, пруга Бијељина- Шид остала је и након успостављања границе између држава Србије и БиХ под јурисдикцијом ЈЖТП Београд, секција за саобраћајно транспортне послове Рума. У току деценије по укидању пруге ( 2005- 2015) у више наврата је на званичним сусретима власти Србије и БиХ/ РС изражавана жеља и намјера да се овај пружни правац поново оспособи за путнички саобраћај.

-Међутим, стогодишња семберска пруга остала је само ,,пруга без повратка“, са жаљењем каже Тања Лазић додавши да је некадашња пруга Угљевик- Бијељина- Босанска Рача- Шид подијелила судбину многих сличних жељезничких праваца у бившем систему Југословенске жељезнице који су напуштени, укидани и демонтирани из разлога непрофитабилности и техничке заосталости.

-Истовремено се може констатовати да је поменута пруга као дио културно-историјског и индустријског наслијеђа Семберије олако препуштена властитој судбини и да локалне заједнице на чијој се територији налази(ла) нису препознале значај и потенцијал  који она као културно добро у области транспорта може да има. О томе најбоље свједочи примјер воза ,,Ћире“ кога се град Бијељина одрекао у корист пројекта изван Семберије, а чија је самоодрживост, профитабилност и допринос културном туризму као елемента културне баштине одавно потврђена“, закључује Тања Лазић.

Семберија инфо