Дајана Перић (1995) завршила је Академију умјетности Универзитета у Бањалуци. Члан је ликовног удружења ,,Свети Лука” Бијељина и ликовног удружења ,,ЗАРС” Брчко. Њена прва самостална изложба названа ,,Индивидуализам” представља комбинацију фотографија и инсталација насталих у периоду важења епидемиолошких  мјера, периоду обавезног дистанцирања. Сама изложбена поставка је вишедјелна. Њу чине фотографије настале у периоду ограниченог кретања за вријеме трајања епидемије вируса корона, мултимедијални урадак везан за Дајанину прошлост, породицу. Поставку још чине инсталација названа ,,Критика потрошачког друштва”, дио који се односи на епидемију вируса корона, а за који су употребљене заштитне маске. Ликовне елементе обично прате описи, слово о дјелу или мотивацији за дјело о којем се говори. Описи су употребљени као помоћно средство медијације међу посјетиоцима и изложеним предметима, и као начин за уоквиравање, односно довођење у везу свих изложених предмета.
 
Оно што је заједничко сваком изложеном предмету јесте њена ауторка. Лице иза објектива, и прича иза радова обједињена је на посебан начин у један утисак привржености збивеноме. „Фотографија је уметност у којој човек није у слици него иза слике, иза камере која ствара слику, али његово присуство  је толико интензивно да слику суштински одређује.“ (Т. Куленовић, 1990; 83) Умјетница се својим радовима представила на начин да се препознаје кроз сваки рад. Аутентичност њеног израза управо се огледа у индивидуацији лика иза објектива, интимизацији предмета, у приватизацији момента, у објективизацији властитог стања.

Емоционалност која је овом изложбом најуспјелије испољена даје израза свих предметима трансформишући их у монументе једне индивидуалне сторије, и представљајући индивидуу обиљеженом, окарактерисаном битним прекидима, дисконтинуитетима у прошлости. Њено биљежење промицања, протицања времена упућује на извјесну константу, на простор са којег се проматра, са којег се дијагностификује промјена. „Снимити фотографију значи зауставити дах и све своје способности усредсредити против ишчезнућа стварности.“ (Т. Куленовић, 1990; 82) Дајана је моменте измакле, моменте прошле, попут властитог живог сјећања актуализовала изван себе. Њена биљешка је истовремено и њена исповијест. У игри контура и свјетла, и описима који контуре и зраке повезују, открива се заокружена приповијест о измаклом уграђеном у приступ, укомпонованом у манир, измаклом које је придружено будућем. То измакло јесте живи сентимент, непрестана игра подсјећања и реактуализовања.

Semberija info