Војислав Ђедо Кецмановић је био један од највећих, најзаслужнијих и најомиљенијих људи које је Бијељина икад имала. Рођен је 1881. године у Читлуку код Приједора. Гимназију је завршио у Сарајеву и Сремским Карловцима, а медицински факултет у Прагу, 1911. године. Ту се упознао с Масариковим револуционарним идејама, и остао им привржен читавог живота.

Као љекар најприје је радио у Тузли, одакле је за вријеме Балканског рата отишао у Србију, да се бори као добровољац. Након рата вратио се у Тузлу, па у Сарајево, укључио се у револуционарни покрет и био ухапшен. На познатом бањалучком “велеиздајничком процесу” осуђен је на пет година робије, које је издржао у затворима у Бања Луци и Зеници.

​

Од 1918. године живио је у Бијељини. У то вријеме љекари су били ријетки и јако цијењени, а Војислав Кецмановић је убрзо постао омиљен у народу. Лијечио је сиромашне, помагао им, знало се да је у свако доба дана и ноћи спреман да оде болеснику и да учини све што може. “Народни човјек”, како се некад говорило, добио је и надимак Ђедо, и по томе га је знао сваки човјек и свако дијете у бијељинском крају.

Али, он није био само љекар, већ и неуморни културни радник, чији је допринос просвећивању народа овога краја немјерљив. Уз остало, био је и покретач многих акција, предсједник културно-просветног друштва, иницијатор оснивања Народне библиотеке “Филип Вишњић”, учесник у свим културним, али и политичким збивањима у Бијељини. Од почетка устанка радио је за партизане, а у јуну 1943. године пребачен је на слободну територију.

Као изузетно поштован и угледан човјек, изабран је за члана АВНОЈ-а и предсједника ЗАВНОБиХ-а, а након рата је од 26. априла 1945. до новембра 1946. године био предсједник Президијума Народне скупштине Босне и Херцеговине – иако никад није био члан Комунистичке партије.

Умро је у Сарајеву 25. марта 1961. године.