TRIDESET GODINA OD SMRTI NEŠE LEPTIRA


Prerani odlazak Neše Leptira sa ovog sveta ostao je jedan od najtragičnijih trenutaka na srpskoj umetničkoj sceni. Svestrani artista kroz pesme, predstave i performanse znao je da nasmeje i rasplače ljude, ali ih je pre svega nadahnjivao da žive neki bolji život.

Rođen 1959. godine na Novom Beogradu, Nenad Radulović bio je stariji sin oficira JNA i učiteljice, a od malih nogu voleo je da zabavlja ljude oko sebe.

Posebno je bio vezan za tri godine mlađeg brata Željka sa kojim je delio brojne zabavne trenutke i koji ga je najbolje razumeo.

Prvi instrument koji je uzeo u ruke bila je harmonika, ljubav prema muzici bila je na prvu notu. Ubrzo su usledili i drugi instrumenti – usna harmonika, klavijature, bubnjevi, gitara...

Kada je upisao Devetu beogradski gimnaziju, bio je jedan miljenika u društvu, koje je obožavao da zabavlja svojim impromtu skečevima i imitacijama.

Sa bratom se pridružio horu „Krsmanac“, a posle toga prešao u KUD Žikica Jovanović Španac. Osim redovnog repertoara i mogućnosti da razvija svoje muzičke talente, Nenad je nastavio da gaji ljubav prema predstavama i glumi.

Poslednja igra leptira

Kada je završio gimnaziju, upisao je Pravni fakultet, koji je vrlo brzo i napustio. Knjige u rukama zamenio je mikrofonom i 1979. godine sa prijateljima osnovao grupu „Poslednja igra leptira“.

Prvobitno su bili inspirisani kantri muzikom, nosili džempere i svirali bendžoe. Međutim, vrlo brzo su se pročuli po dobroj muzici i još boljim živim nastupima.


Pre snimanja prvog albuma, Neša Leptir i ekipa imali su više od 200 svirki, kao i 15 nastupa pred krcatim Domom sindikata.

Istovremeno, bio je član i nastupao sa Indeksovim radio pozorištem, praveći satirične skečeve.

Sve je tih godina teklo savršeno. „Poslednja igra leptira“ je za deset godina objavila pet albuma – Napokon ploča (1982), Ponovo ploča & druge priče (1983), Opet ploča - srce od meda (1985), Grudi moje, balkanske (1986) i Zajedno smo piškili u pesku (1987).


Iako se grupa raspala 1989. godine, izdao je solo album parodija novokomponovane muzike –Niko nema što Piton imade.

Ne mogu baš da igram fudbal...

Iste godine mu je, nažalost, otkriven i rak testisa i to u poodmaklom stadijumu. Pošto mu je dijagnoza postavljena kasno, operisan je na Vojno-medicinskoj akademiji, gde je posle primao i hemoterapiju.

Uprkos teškoj bolesti ostao je vedar, šalio se i čak nastupao tokom lečenja.

Ubrzo je usledila još jedna loša vest da je bolest metastazirala na mozak, zbog čega je ponovo operisan. Početkom naredne godine stanje mu se pogoršalo.


„Pa, ne mogu baš da igram fudbal...“, odgovorio je Neša na pitanje brata kako je. Dvadeset minuta kasnije je preminuo.

Poslednji poklon publici i obožavateljima bila je pesma koju je napisao u bolnici na lekarskom receptu samo par dana pred smrt.

Iza sebe je ostavio pregršt hitova, poput Umiru jeleni, Nataša, Vrati se, Grudi moje balkanske, Dečko, ajde oladi, a njegova smrt se smatra jednom od najvećih tragedija na srpskoj umetničkoj sceni.

(rts.rs)