Srbija: Dva veka ustavnosti i 13 najviših pravnih akata
Прва страна Сретењског устава
Ustavna istorija Srbije dovoljno je podsticajna za izgradnju našeg ustavnog identiteta i blago je koje moramo neprestano da istražujemo.
Tokom dva veka ustavnosti Srbije, u našoj državi je promenjeno 13 ustava. U međuvremenu, države u kojima je živeo srpski narod menjale su imena i granice, a ustavi su prilagođavani novim okolnostima, manje ili više uspešno. Prema mišljenju stručnjaka najveći problem većine naših ustava je velika razlika između onoga što je u njima napisano i stvarnosti. Bogatstvo ustavnosti jednog naroda, objašnjava za „Politiku” profesor dr Vladan Petrov, ogleda se u kvalitetu borbe za ideju ustavnosti koju odlikuju podela vlasti i garancije ljudskih prava i sloboda, ali i u tome koliko su ti ustavni tekstovi bili normativno kvalitetni.
Srbija je, kako dodaje Petrov, imala nekoliko izuzetnih ustavnih tekstova napisanih u skladu sa modernim dostignućima nauke i evropskim standardima. Pre svega Sretenjski ustav iz 1835. godine, donekle Namesnički iz 1869. godine, kao i Ustav iz 1888. i Ustav Srbije iz 1990. godine. Sretenjski ustav, podseća Petrov, donet je u vreme kada u Evropi nije bilo mnogo ustavnih tekstova i to u maloj, nesuverenoj državi. To je bio veliki korak. „Učeni Dimitrije Davidović je uspeo da u taj ustav implementira neke od modernih tekovina ustavnosti među kojima se ističe za ono doba izuzetan katalog ličnih i političkih prava. Iako je ovim ustavom bila proklamovana podela vlasti, bilo je jasno da se ona u praksi ne može sprovesti”, kaže naš sagovornik. Sretenjski ustav je, dodaje, poslao važnu poruku: „Ma koliko da je neka država jaka ili suverena, međunarodni faktor se uvek pita ili se bar mora uzimati u obzir”.
Baš zbog protivljenja velikih sila, Austrije, Rusije i Turske, ovaj ustav je suspendovan šest nedelja nakon što je obnarodovan. Namesnički ustav, međutim, nije bio donet pod uticajem stranog faktora, bio je u dobroj meri autentičan. On je, kako kaže naš sagovornik, poslao snažnu poruku da je nekada bolje da na snazi budu domaća rešenja, a ne „uvezena” pa makar ova druga imala i najbolja teorijska obrazloženja. S druge strane, Namesnički ustav je sadržao neka retrogradna rešenja, tačnije nije dao kompletnu zakonodavnu funkciju Narodnoj skupštini.
Ustav iz 1888. godine, poznatiji kao „radikalski” obično slovi za najbolji, tačnije, najmoderniji. U vreme kada je samo Engleska imala parlamentarizam, ovaj ustav je uveo parlamentarni sistem i sistem srazmernog predstavništva. Dao je široke garancije lokalnim samoupravama i utvrdio mnoga ljudska prava. Ipak, on je bio lepa slika koja u praksi nije mogla da se realizuje. „Ustav može biti dobar samo u meri u kojoj odgovara društveno-političkoj stvarnosti. Manje je važno da li ćemo izvesnu ekspertsku pomoć dobiti spolja (Venecijanska komisija), već da ustav bude pisan za konkretan narod i konkretno društvo”, objašnjava Petrov.
On naglašava da je ustavna istorija Srbije dovoljno podsticajna za izgradnju našeg ustavnog identiteta i predstavlja blago koje moramo neprestano da istražujemo kako bismo iz njega izvukli ono najbolje i uneli to u neka buduća rešenja. To ne znači, naglašava, da je neki budući ustav moguće doneti isključivo na osnovu kopanja po prošlosti, ali ukoliko budemo zanemarili prošlost i realnu situaciju može se desiti da donesemo ustav koji će biti „mrtvorođen” kakva je bila sudbina većine naših najviših pravnih akata.
Profesor Petrov kaže da danas imamo nesporan uticaj međunarodnih činilaca koji pokušavaju da utiču na oblikovanje ustavnih rešenja. To, kako naglašava, nije slučaj samo u našoj zemlji. „Međutim, trebalo bi da pronađemo ravnotežu između opšte usvojenih evropskih standarda i onoga što možemo da sprovedemo u praksi. Svaki zakon, a naročito ustav, koji se donosi da bi bio dekor od početka je osuđen na žalosnu sudbinu”, mišljenje je našeg sagovornika. Tačno je da Venecijanska komisija ne može biti ustavotvorac u Srbiji, ali njena mišljenja ne treba upotrebljavati u političke svrhe. Mišljenja Venecijanske komisije pojedinci koriste kako bi izrazili svoje stavove i tumače ih kako njima odgovara.
Dodaje da moramo da imamo i ustavnu kulturu koja ne podrazumeva samo svest nosilaca političke vlasti, već i građana da je ustav svojevrsno pravno i političko sveto pismo države. Naš sagovornik naglašava da mi tu svest nemamo u dovoljnoj meri, a to je jedan od razloga zbog kojeg je ustavno pitanje stalno otvoreno. „I sada imamo u proceduri zvanični predlog vlade za promenu Ustava i to nije prvi put. Pre svega, za svaku promenu Ustava, kao i za donošenje novog, neophodan je bazični konsenzus u pogledu temeljnih vrednosti društva. Kod nas toga nema u dovoljnoj meri”, kaže Petrov.
Podseća da je kod nas na snazi Ustav iz 2006. godine ali, prema njegovom mišljenju, on predstavlja lošiju kopiju prethodnog ustava, onog koji je donesen pre 31 godinu. Iako je ustav iz ’90 mnogo kritikovan, pre svega jer je poistovećivan sa autoritarnim režimom Slobodana Miloševića, naš sagovornik naglašava da je ovaj pravni akt veoma značajan. Pre svega jer je vratio Srbiju na put liberalno-demokratske ustavnosti nakon 70 godina. Njime su, kako dodaje, na našu političku i društvenu scenu vraćene osnovne vrednosti, vladavina prava, podela vlasti i nezavisnost sudstva. Ali, on ima i mane. Prilikom donošenja ovog pravnog akta nije pravljena razlika između onog što je napisano i naše ustavno-političke stvarnosti. Osim toga, ostala je određena povezanost sa socijalističkom ustavnošću.
„Najveća greška ovog Ustava je rigidan način rešavanja pitanja teritorijalne autonomije, pre svega Kosova i Metohije. Ustanovljeno je rešenje koje je već bilo neprihvatljivo za Albance. To je bila teritorijalna autonomija, bez zakonodavne vlasti”, mišljenje je našeg sagovornika. Ovaj pravni akt je, kako dodaje, bio gotovo nepromenjiv. Podseća da je od 2000. do 2006. godine bilo više inicijative za promenu Ustava, a da je konačno donet novi ustav iz nužde, nakon osamostaljenja Crne Gore.
Zbog svega navedenog, naglašava Petrov, Srbija bi trebalo da dobije novi ustav. Ne zbog toga, dodaje, jer je to nužan uslov na evropskom putu nego, jer 30 godina nismo imali ozbiljnu ustavotvornu gradnju. „Srbiji je potreban nov ustav jer je danas naša država modernija i jača. Neophodno je napraviti ustav sa kojim ćemo na duže vreme zatvoriti ustavotvorno pitanje. Česte promene ustava urušavaju njegovu suštinsku vrednost, poštovanje koje bi građani trebalo da imaju prema njemu”, poručuje naš sagovornik napominjući da je to njegov stav kao profesora ustavnog prava.
On objašnjava da su, kada je usvojen ustav iz 1990. godine, postojala brojna unutrašnja i spoljna ograničenja, ali budući da ovaj ustav nije suštinski promenjen mi i danas živimo period koji je tada započet. „I to je ključni razlog zašto je Srbiji neophodan novi ustav koji će uzeti sve najbolje iz prethodnih, ali koji će predstavljati novi početak”, stav je našeg sagovornika. Dodaje da nije opravdana bojazan jednog dela građana da će svaka ustavna promena ili donošenje novog ustava podrazumevati konačan raskid sa Kosovom i Metohijom. Kad god Srbija bude donela novi ustav, smatra naš sagovornik, on neće biti nametnut spolja, niti će ga doneti jedan čovek ili partija na vlasti, već će konačnu odluku doneti građani na referendumu.
Politika
Tokom dva veka ustavnosti Srbije, u našoj državi je promenjeno 13 ustava. U međuvremenu, države u kojima je živeo srpski narod menjale su imena i granice, a ustavi su prilagođavani novim okolnostima, manje ili više uspešno. Prema mišljenju stručnjaka najveći problem većine naših ustava je velika razlika između onoga što je u njima napisano i stvarnosti. Bogatstvo ustavnosti jednog naroda, objašnjava za „Politiku” profesor dr Vladan Petrov, ogleda se u kvalitetu borbe za ideju ustavnosti koju odlikuju podela vlasti i garancije ljudskih prava i sloboda, ali i u tome koliko su ti ustavni tekstovi bili normativno kvalitetni.
Srbija je, kako dodaje Petrov, imala nekoliko izuzetnih ustavnih tekstova napisanih u skladu sa modernim dostignućima nauke i evropskim standardima. Pre svega Sretenjski ustav iz 1835. godine, donekle Namesnički iz 1869. godine, kao i Ustav iz 1888. i Ustav Srbije iz 1990. godine. Sretenjski ustav, podseća Petrov, donet je u vreme kada u Evropi nije bilo mnogo ustavnih tekstova i to u maloj, nesuverenoj državi. To je bio veliki korak. „Učeni Dimitrije Davidović je uspeo da u taj ustav implementira neke od modernih tekovina ustavnosti među kojima se ističe za ono doba izuzetan katalog ličnih i političkih prava. Iako je ovim ustavom bila proklamovana podela vlasti, bilo je jasno da se ona u praksi ne može sprovesti”, kaže naš sagovornik. Sretenjski ustav je, dodaje, poslao važnu poruku: „Ma koliko da je neka država jaka ili suverena, međunarodni faktor se uvek pita ili se bar mora uzimati u obzir”.
Baš zbog protivljenja velikih sila, Austrije, Rusije i Turske, ovaj ustav je suspendovan šest nedelja nakon što je obnarodovan. Namesnički ustav, međutim, nije bio donet pod uticajem stranog faktora, bio je u dobroj meri autentičan. On je, kako kaže naš sagovornik, poslao snažnu poruku da je nekada bolje da na snazi budu domaća rešenja, a ne „uvezena” pa makar ova druga imala i najbolja teorijska obrazloženja. S druge strane, Namesnički ustav je sadržao neka retrogradna rešenja, tačnije nije dao kompletnu zakonodavnu funkciju Narodnoj skupštini.
Ustav iz 1888. godine, poznatiji kao „radikalski” obično slovi za najbolji, tačnije, najmoderniji. U vreme kada je samo Engleska imala parlamentarizam, ovaj ustav je uveo parlamentarni sistem i sistem srazmernog predstavništva. Dao je široke garancije lokalnim samoupravama i utvrdio mnoga ljudska prava. Ipak, on je bio lepa slika koja u praksi nije mogla da se realizuje. „Ustav može biti dobar samo u meri u kojoj odgovara društveno-političkoj stvarnosti. Manje je važno da li ćemo izvesnu ekspertsku pomoć dobiti spolja (Venecijanska komisija), već da ustav bude pisan za konkretan narod i konkretno društvo”, objašnjava Petrov.
On naglašava da je ustavna istorija Srbije dovoljno podsticajna za izgradnju našeg ustavnog identiteta i predstavlja blago koje moramo neprestano da istražujemo kako bismo iz njega izvukli ono najbolje i uneli to u neka buduća rešenja. To ne znači, naglašava, da je neki budući ustav moguće doneti isključivo na osnovu kopanja po prošlosti, ali ukoliko budemo zanemarili prošlost i realnu situaciju može se desiti da donesemo ustav koji će biti „mrtvorođen” kakva je bila sudbina većine naših najviših pravnih akata.
Profesor Petrov kaže da danas imamo nesporan uticaj međunarodnih činilaca koji pokušavaju da utiču na oblikovanje ustavnih rešenja. To, kako naglašava, nije slučaj samo u našoj zemlji. „Međutim, trebalo bi da pronađemo ravnotežu između opšte usvojenih evropskih standarda i onoga što možemo da sprovedemo u praksi. Svaki zakon, a naročito ustav, koji se donosi da bi bio dekor od početka je osuđen na žalosnu sudbinu”, mišljenje je našeg sagovornika. Tačno je da Venecijanska komisija ne može biti ustavotvorac u Srbiji, ali njena mišljenja ne treba upotrebljavati u političke svrhe. Mišljenja Venecijanske komisije pojedinci koriste kako bi izrazili svoje stavove i tumače ih kako njima odgovara.
Dodaje da moramo da imamo i ustavnu kulturu koja ne podrazumeva samo svest nosilaca političke vlasti, već i građana da je ustav svojevrsno pravno i političko sveto pismo države. Naš sagovornik naglašava da mi tu svest nemamo u dovoljnoj meri, a to je jedan od razloga zbog kojeg je ustavno pitanje stalno otvoreno. „I sada imamo u proceduri zvanični predlog vlade za promenu Ustava i to nije prvi put. Pre svega, za svaku promenu Ustava, kao i za donošenje novog, neophodan je bazični konsenzus u pogledu temeljnih vrednosti društva. Kod nas toga nema u dovoljnoj meri”, kaže Petrov.
Podseća da je kod nas na snazi Ustav iz 2006. godine ali, prema njegovom mišljenju, on predstavlja lošiju kopiju prethodnog ustava, onog koji je donesen pre 31 godinu. Iako je ustav iz ’90 mnogo kritikovan, pre svega jer je poistovećivan sa autoritarnim režimom Slobodana Miloševića, naš sagovornik naglašava da je ovaj pravni akt veoma značajan. Pre svega jer je vratio Srbiju na put liberalno-demokratske ustavnosti nakon 70 godina. Njime su, kako dodaje, na našu političku i društvenu scenu vraćene osnovne vrednosti, vladavina prava, podela vlasti i nezavisnost sudstva. Ali, on ima i mane. Prilikom donošenja ovog pravnog akta nije pravljena razlika između onog što je napisano i naše ustavno-političke stvarnosti. Osim toga, ostala je određena povezanost sa socijalističkom ustavnošću.
„Najveća greška ovog Ustava je rigidan način rešavanja pitanja teritorijalne autonomije, pre svega Kosova i Metohije. Ustanovljeno je rešenje koje je već bilo neprihvatljivo za Albance. To je bila teritorijalna autonomija, bez zakonodavne vlasti”, mišljenje je našeg sagovornika. Ovaj pravni akt je, kako dodaje, bio gotovo nepromenjiv. Podseća da je od 2000. do 2006. godine bilo više inicijative za promenu Ustava, a da je konačno donet novi ustav iz nužde, nakon osamostaljenja Crne Gore.
Zbog svega navedenog, naglašava Petrov, Srbija bi trebalo da dobije novi ustav. Ne zbog toga, dodaje, jer je to nužan uslov na evropskom putu nego, jer 30 godina nismo imali ozbiljnu ustavotvornu gradnju. „Srbiji je potreban nov ustav jer je danas naša država modernija i jača. Neophodno je napraviti ustav sa kojim ćemo na duže vreme zatvoriti ustavotvorno pitanje. Česte promene ustava urušavaju njegovu suštinsku vrednost, poštovanje koje bi građani trebalo da imaju prema njemu”, poručuje naš sagovornik napominjući da je to njegov stav kao profesora ustavnog prava.
On objašnjava da su, kada je usvojen ustav iz 1990. godine, postojala brojna unutrašnja i spoljna ograničenja, ali budući da ovaj ustav nije suštinski promenjen mi i danas živimo period koji je tada započet. „I to je ključni razlog zašto je Srbiji neophodan novi ustav koji će uzeti sve najbolje iz prethodnih, ali koji će predstavljati novi početak”, stav je našeg sagovornika. Dodaje da nije opravdana bojazan jednog dela građana da će svaka ustavna promena ili donošenje novog ustava podrazumevati konačan raskid sa Kosovom i Metohijom. Kad god Srbija bude donela novi ustav, smatra naš sagovornik, on neće biti nametnut spolja, niti će ga doneti jedan čovek ili partija na vlasti, već će konačnu odluku doneti građani na referendumu.
Politika
