Neobičan je put slikara Spomenka Đekića. Po mjestu rođenja on je iz Sarajeva, ali godine djetinjstva i njegovog odrastanja vezuju se za grad na Drini - Zvornik. S obzirom da je veoma rano prepoznao u sebi slikarski talenat, želja za daljim usavršavanjem odvodi ga u Banjaluku. Danas , sa svojih 25 godina, Spomenko Đekić živi i radi u Bijeljini, u gradu koji je prepoznao kao pogodno mjesto za život i rad u struci. Ovaj nesvakidašnji slikar prošao je put od šegrta u slikarskoj radionici do mentora u sopstvenom ateljeu.
 
Kada sam ugledala neka od njegovih djela, shvatila sam da u našem gradu živi i stvara umjetnik kojeg, sigurna sam, ne poznajemo dovoljno. U želji da to promijenim, sa Spomenkom sam razgovarala o njegovim počecima, njegovoj slikarskoj radionici, ali i o njegovim planovima za budućnost.

Na samom početku razgovora voljela bih da se prisjetiš tvojih početaka. Kako je izgledao tvoj put od učenika, preko pomoćnika, pa sve do vrsnog majstora kakav si danas?
Pa , bio je to zanimljiv put. U petom razredu osnovne škole upisao sam se u radionicu u Zvorniku iz radoznalosti i zaljubio sam se u sve to. Nisam, bar ja smatram da nisam, imao nekog naročitog talenta i napredak je bio spor - sve do osmog razreda osnovne škole gde sam po mom mišljenju kulminisao dovoljno stečenog znanja da ga mogu svesno iskoristiti. U tom trenutku sam, što se u našem žargonu kaže, proslikao. Ceo koncept radionice je bio koncipiran po ugledu na renesansne radionice gde se isključivo negovalo klasično slikarstvo i zanat i jako sam to sve zavoleo. Postoje tri staleža - učenik, pomoćnik i majstor. Najbolji učenici se penju stepenik više, bivaju unapređeni u pomoćnika i postepeno im se otkrivaju sve tajne zanata. Imao sam sreću da sam baš ja bio odabran za jednog od pomoćnika i tu kreće moj još veći razvoj. Bio sam uključen u razne projekte poput oslikavanja velikih formata za svako Zvorničko kulturno leto. Tu sam stekao dragoceno iskustvo i "ispekao zanat" što se kaže, na čemu sam neizmerno zahvalan. Posle završene srednje škole i pet godina rada kao pomoćnik, jedini logičan put je bio odlazak na akademiju. Na završnoj godini akademije sam odlučio da otvorim radionicu u Bijeljini i pokrenem nešto svoje.

Kada pogledamo tvoje slike, na prvu nam nije jasno da li je u pitanju slika ili fotografija. Kojoj tehnici najviše pribjegavaš i zašto?
Da , to je čest komentar na moje radove. Veliki mi je kompliment i lična satisfakcija kada vidim da sam nekog uspeo bar na trenutak da prevarim i da ga zapitam šta on to vidi, fotografiju ili sliku, jer sam jako veliki zaljubljenik u to klasično slikarstvo i zanat. Taj hiperrealizam mi je bio nešto najpribližnije ka čemu bih mogao da se usmerim. Ne smatram svoje slike hiperrealnim, jer to nisu. Ovo što radim jeste realizam sa izletima u hiperrealizam, ali se više ni ne pronalazim u hiperrealizmu jer sam ga previše romantičarski gledao. Smatrao sam ga jedinim svetlom savremene umetnosti sa ubeđenjem da crtež mora da bude savršen, a tek onda perfektno oslikan, bez i jedne najmanje greške da bi to sve izgledalo kako treba, to jeste, gledao sam ga kao esenciju zanata i tehnike. Nažalost , tokom istraživanja video sam masovnu upotrebu projektora i ostalih pomagala pri postavci crteža, a neki su išli toliko daleko da štampaju fotografije na platno pa slikaju preko toga, što mi je apsurdno i nema nikakvu vrednost.  Crtež je kostur slike i ako se tako bitna stvar nipodaštava i stavlja u drugi plan, to verovatno znači da je autor loš crtač. Tako sam na kraju napravio seriju crteža pod nazivom "Agonija i ekstaza" gde sam se vratio crtežu i to baš najklasičnijem - kredom na papiru, vođen premisom: "Ako želiš da promeniš nešto, kreni od sebe". Slike koje radim su obično rađene akrilikom, jer sam najopušteniji sa njim i sa njim sam najviše upoznat. Volim tezbog brzog sušenja koji mi daju veću slobodu i mnoštvo neprimetnih mirisa.
 
Ono što odlikuje tvoje slikarstvo jeste realizam na tvojim platnima, a pravo osvježenje za naš grad predstavlja slikarska radionica smještena pored Župne crkve nazvana Sfumato. Reci nam nešto više o svojoj radionici, ali i o njenim polaznicima.
Sfumato je takođe koncipiran i vuče korene iz klasičnih radionica. Zaista se trudim da na jedan opušten i prijatan način ukažem na njihove greške i sa svakim da imam individualan pristup, jer slikarstvo ne trpi strogoću i autoritet. Rad u slikarskoj radionici mora da bude veseo i lepršav. Retko kad se oseti bilo kakav autoritet, svi članovi su jednaki i nema nikakvog ustručavanja. Nagrada za sve to je njihov napredak koji je neosporiv i zaista uživam u tom njihovom procesu razvijanja, jer sam i sam prošao to sve i vežu me jako lepa sećanja na ceo taj period.

U slikarskoj radionici druge podučavaš slikarskom zanatu, a u Bijeljini zaista ima mnogo talentovanih umjetnika. Da li danas može da se živi od umjetnosti?
Bijeljina je jedan veliki potencijal i zaista ima talentovanih ljudi. Mada , talenat nije uvijek presudan. Talenat je nešto što nas pokreće. Neko može imati sav talenat ovog sveta, ali ako ne radi na sebi i ne razvija se, ruka se ukruti, a oko istupi i onda bude prevaziđen od strane drugih manje talentovanih koji su konstantni. Dakle , ono što je najvažnije jesu ta istrajnost i kontinuitet, jer nema teže stvari od istrajavanja istim tempom i kvalitetom od početka do kraja.



Kao mladog umjetnika, ono što te odlikuje jesu brojna kolektivna, ali i samostalna izlaganja radova u više gradova. Šta možemo da očekujemo od novih projekata i da li već sada imaš u planu neke nove izložbe?
Do sada sam imao mnogo kolektivnih i šest samostalnih izložbi. Mada , moram priznati da je jako teško praviti ciklus slika vezan za određeni koncept koji će uvezati sve slike, jer zaista oduzima dosta vremena. Što se tiče života od slikarstva, mislim da će kvalitetna slika naći sebi prostor. Trenutno nemam nikakve ambicije prema tome, slikam onako polako, za svoju dušu i više sam se posvetio radionici, članovima i njihovom razvoju, tako da planiram izložbu radionice, jer znam koji je to vetar u leđa kada se vaše slike negde izlože.
Semberija info - Lj. Božić