ŠESNAEST GODINA OD VELIKOG POŽARA U HILANDARU
U Svetoj carskoj srpskoj lavri Hilandaru na Svetoj Gori Atonskoj, u noći između 3. i 4. marta 2004. godine, izbio je požar velikih razmera. Požar je počeo nešto nakon 1 sat po ponoći u jednom od dimnjaka severozapadnog konaka koji se naziva Igumenarija, odnosno Dohija. Ubrzo, požar se, zahvativši suvu drvenu krovnu konstrukciju pokrivenu kamenim pokrivačem, proširio i na celu severnu stranu manastirskog kompleksa sve do crkve Svetih Arhangela i pirga Svetog Save.
Požari predstavljaju za manastirska zdanja na Svetoj Gori stalnu opasnost. Tokom leta prete šumski požari, a tokom zime stara ložišta i dimnjaci. Građenje uz obilatu upotrebu drveta učinilo je manastire osetljivim na vatru. U slučaju kada se plamen otme kontroli lako se razvijaju prave stihije. Skoro svi svetogorski manastiri u svojim letopisima beleže velike požare. Čak se javljaju i u današnje vreme kao npr. skorašnji požar u zvonari Protatske crkve u Kareji. Jedino u Velikoj Lavri i Dohijaru nisu nikada zabeležni.
Hilandar je ranije stradao u velikim požarima 1722. kada po rečima savremenika: „Od pirga Sv.Save do pirga Sv.Đorđa sve izgore“ i 1775. godine.
Najrazorniji požar je, međutim, izbio u naše vreme, u noći između 3. i 4. marta 2004. godine. Uništeno je i teško oštećeno 5897m2 ili blizu 55% korisne površine. Paraklis Svetih 40 mučenika je potpuno nestao, paraklisi Svetog Dimitrija, Svetog Save i Svetog Nikole su značajno oštećeni. Najstarije sačuvane autentične monaške kelije sa kraja 16 veka, veoma retke na Svetoj Gori, takođe su potpuno uništene. Stradali su konaci Igumenarija (17-19 v.), Dohija (17.v.), Veliki konak (19.v), Sinodik (19.v.), ulazni kompleks (17.v.), Stari konak (14-19v) i Beli konak (16.v.)
Požar u Hilandaru je izašao iz dimnjaka u konaku Igumenarija na zapadnoj strani, poput svih drugih na Svetoj Gori u kojima su, recimo u 20. veku stradali Vatoped i Ksiropotam, gde je takođe oštećeni dimnjak bio uzrok požara. Najveći deo manastira leži na steni, dok je jugozapadni deo na naplavini. Usled toga ova strana se sleže i dovodi do pukotina u zidovima konaka od kojih su neke vidljive, dok su neke pod više slojeva maltera. Dimnjak iz koga se vatra proširila na drvenu krovnu konstrukciju je upravo bio napukao usled ovog sleganja.
Monasi su u prvom trenutku uspeli da lokalizuju i čak ugase požar na donjem spratu Igumenarije. Međutim na nedostupnim mestima tinjanje se nastavilo i zahvatilo drvenu gredu koja je vodila do krova sa druge strane zgrade zapalivši drvenu krovnu konstrukciju prekrivenu kamenim pokrivačem.
Pošto je manastir, kao srednjovekovno naselje, sačinjen od objekata u nizu, požar se veoma brzo preneo preko krovne konstrukcije cele severne polovine manastira, sve do paraklisa Svetog Arhangela Mihaila i pirga Svetog Save, gde se krov završavao. U prvim satima monasi su pokušali da savladaju stihiju i da u isto vreme evakuišu najugroženije sveštene predmete i dragocenosti. U crkvi je odslužen i kratak moleban pred čudotvornom ikonom Bogorodice Trojeručice. Vatrogasci su uspeli da savladaju nepristupačan svetogorski teren i stignu tek ujutru. Konaci su goreli satima, jer se požar spuštao na niže spratove postepeno, nakon što bi drvena konstrukcija izgorela i popuštala pod težinom obrušenih kamenih ploča krovnog pokrivača.
Vetar koji je doprineo širenju požara na celu severnu polovinu manastirskog kompleksa u isto vreme je sprečio da se on prenese južno sa Igumenarije na trpezariju kralja Milutina. Na taj način najvrednije dragocenosti, sveštene ikone i rukopisno nasleđe ostali su sačuvani od potpunog uništenja.
Hilandarskom bratstvu su među prvima u pomoć pritekli monasi iz svetogorskih manastira. Već sledećeg dana je pristigla i pomoć same Sveštene opštine Svete Gore iz Kareje, grčke države, vojske ali i naših ljudi i njihovih grčkih prijatelja iz Soluna i okoline.
Posledice požara iskazane brojkama su sledeće:
a) Površina pod objektima manastira je 4602 m2. Izgoreli su objekti na površini od 1968.5 m2 ili 42.78%.
b) Ukupno korisne površine u objektima manastir je imao 10500 m2.
Izgorelo je 5761 m2 ili 54.87%.
Vatrom je zahvaćeno 8 građevinskih celina dok su trpezarija Sv. Kralja Milutina iz 14. veka i paraklis Svetih Arhanđela pretrpeli izvesna oštećenja usled blizine vatre i gašenja požara.
Do današnjih dana obnovljeno je oko 75% izgorelih površina.
Ukoliko neko želi da donira manastiru informacije su na sledećem linku - http://www.hilandar.org/donacije/
Preuzeto sa www.hilandar.org
Autor svetlopisa Saša Žutić
Požari predstavljaju za manastirska zdanja na Svetoj Gori stalnu opasnost. Tokom leta prete šumski požari, a tokom zime stara ložišta i dimnjaci. Građenje uz obilatu upotrebu drveta učinilo je manastire osetljivim na vatru. U slučaju kada se plamen otme kontroli lako se razvijaju prave stihije. Skoro svi svetogorski manastiri u svojim letopisima beleže velike požare. Čak se javljaju i u današnje vreme kao npr. skorašnji požar u zvonari Protatske crkve u Kareji. Jedino u Velikoj Lavri i Dohijaru nisu nikada zabeležni.
Hilandar je ranije stradao u velikim požarima 1722. kada po rečima savremenika: „Od pirga Sv.Save do pirga Sv.Đorđa sve izgore“ i 1775. godine.
Najrazorniji požar je, međutim, izbio u naše vreme, u noći između 3. i 4. marta 2004. godine. Uništeno je i teško oštećeno 5897m2 ili blizu 55% korisne površine. Paraklis Svetih 40 mučenika je potpuno nestao, paraklisi Svetog Dimitrija, Svetog Save i Svetog Nikole su značajno oštećeni. Najstarije sačuvane autentične monaške kelije sa kraja 16 veka, veoma retke na Svetoj Gori, takođe su potpuno uništene. Stradali su konaci Igumenarija (17-19 v.), Dohija (17.v.), Veliki konak (19.v), Sinodik (19.v.), ulazni kompleks (17.v.), Stari konak (14-19v) i Beli konak (16.v.)
Požar u Hilandaru je izašao iz dimnjaka u konaku Igumenarija na zapadnoj strani, poput svih drugih na Svetoj Gori u kojima su, recimo u 20. veku stradali Vatoped i Ksiropotam, gde je takođe oštećeni dimnjak bio uzrok požara. Najveći deo manastira leži na steni, dok je jugozapadni deo na naplavini. Usled toga ova strana se sleže i dovodi do pukotina u zidovima konaka od kojih su neke vidljive, dok su neke pod više slojeva maltera. Dimnjak iz koga se vatra proširila na drvenu krovnu konstrukciju je upravo bio napukao usled ovog sleganja.
Monasi su u prvom trenutku uspeli da lokalizuju i čak ugase požar na donjem spratu Igumenarije. Međutim na nedostupnim mestima tinjanje se nastavilo i zahvatilo drvenu gredu koja je vodila do krova sa druge strane zgrade zapalivši drvenu krovnu konstrukciju prekrivenu kamenim pokrivačem.
Pošto je manastir, kao srednjovekovno naselje, sačinjen od objekata u nizu, požar se veoma brzo preneo preko krovne konstrukcije cele severne polovine manastira, sve do paraklisa Svetog Arhangela Mihaila i pirga Svetog Save, gde se krov završavao. U prvim satima monasi su pokušali da savladaju stihiju i da u isto vreme evakuišu najugroženije sveštene predmete i dragocenosti. U crkvi je odslužen i kratak moleban pred čudotvornom ikonom Bogorodice Trojeručice. Vatrogasci su uspeli da savladaju nepristupačan svetogorski teren i stignu tek ujutru. Konaci su goreli satima, jer se požar spuštao na niže spratove postepeno, nakon što bi drvena konstrukcija izgorela i popuštala pod težinom obrušenih kamenih ploča krovnog pokrivača.
Vetar koji je doprineo širenju požara na celu severnu polovinu manastirskog kompleksa u isto vreme je sprečio da se on prenese južno sa Igumenarije na trpezariju kralja Milutina. Na taj način najvrednije dragocenosti, sveštene ikone i rukopisno nasleđe ostali su sačuvani od potpunog uništenja.
Hilandarskom bratstvu su među prvima u pomoć pritekli monasi iz svetogorskih manastira. Već sledećeg dana je pristigla i pomoć same Sveštene opštine Svete Gore iz Kareje, grčke države, vojske ali i naših ljudi i njihovih grčkih prijatelja iz Soluna i okoline.
Posledice požara iskazane brojkama su sledeće:
a) Površina pod objektima manastira je 4602 m2. Izgoreli su objekti na površini od 1968.5 m2 ili 42.78%.
b) Ukupno korisne površine u objektima manastir je imao 10500 m2.
Izgorelo je 5761 m2 ili 54.87%.
Vatrom je zahvaćeno 8 građevinskih celina dok su trpezarija Sv. Kralja Milutina iz 14. veka i paraklis Svetih Arhanđela pretrpeli izvesna oštećenja usled blizine vatre i gašenja požara.
Do današnjih dana obnovljeno je oko 75% izgorelih površina.
Ukoliko neko želi da donira manastiru informacije su na sledećem linku - http://www.hilandar.org/donacije/
Preuzeto sa www.hilandar.org
Autor svetlopisa Saša Žutić
