СЈЕЋАЊЕ НА ГЛУМИЦУ РАДМИЛУ САВИЋЕВИЋ (ВИДЕО)


На данашњи дан, 1926. године рођена је једна од наших највећих глумица, легендарна Радмила Савићевић.
Рада Савићевић је била симбол српског народа, који је и данас памти по легендарним улогама у којима је била неприкосновена.

Чувена Мајка Вука, непревазиђена Жарка, легендарна Риска, непоновљива госпођа министарка, само су неке од антологијских рола којима је Радмила Савићевић стекла бесмртност.

Радмила Савићевић рођена је као Радмила Миленковић 8. фебруара 1926. године у Крушевцу.

– Крштена сам послије седам година јер нису хтјели да ме приме у школу док нисам била крштена. То је био услов за то вријеме. То је било страшно. Мог млађег брата и мене тата није хтио да крсти, тада нисмо разумјели зашто, ваљда из неких својих увјерења. Мој отац је чак због тога морао да оде и да остави моју мајку са троје дјеце без игдје ичега. Али мајке су увијек мајке изборе се до краја. Ми смо имали једно лепо, сиромашно дјетињство. Оно је било топло, људски – присјетила се давне 1992. године. Радмила Савићевић за емисију “Вече са звездама”.


Радмила је завршила Женску занатску школу јер мајка није имала могућности да јој пружи школовање у Гимназији у којој су ишла дјеца богаташа. Како је знала да јој не може приушти одлазак на студије, мајка ју је усмјерила да заврши женску стручну спрему, како би имала свој занат и тиме обезбиједила себи сигуран хљеб. Мајка је жељела да Рада буде шнајдерка, и да јој, кад дође вријеме, преда машину у мираз и уда је.

– Моја мајка била је велика жена, сама је подигла троје дјеце. Имала је чудну, страховиту енергију, за њу није постојало немогуће. И да нисам глумица, никада не бих могла да сједим код куће, него бих морала нешто динамично да радим, створим, да не буде: “Јао, ја немам. Морала бих нешто да урадим, ја сам од тих жена”, рекла је Савићевићева у једном од ријетких интервјуа које је дала.


Ова талентова глумица сјећа се да је и послије ослобођења тешко живјела.

– Моја мајка је била шнајдерка, али послије ослобођења је тешко могла да зарађује. Ја сам ишла на окопавање кукуруза. Одмах сам организовала културно друштво, па тако нисам окопавала кукуруз. Акција је трајала мјесец дана. Организовала сам омладинско позоришта, Ђуза, Чкаља, мој човјек (Божа Савићевић). То омладинско позориштве, прерастало у градско позориште – рекла је тада Рада Савићевић.

Популарна Риска из серије “Срећни људи”, освојила је срца телевизијских гледалаца широм некадашње Југославије.

Првог априла 1959. постала је стални члан Окружног позоришта у Крушевцу и већ првог маја дебитовала је у представи Родитељски дом Валентина Катајева, у којој је тумачила лик Марије Мартинове. У току наредних осам година одиграла је скоро седамдесет улога у драмском репертоару овог театра, а послије премијерне изведбе представе Кола мудрости, двоја лудости услиједио је ангажман у Народном позоришту у Нишу, али ју је Комитет Комунистичке партије убрзо вратио у родни Крушевац уз образложење: “Зашто би Рада забављала Нишлије кад може и наше”. Члан Народног позоришта у Нишу постаје 1955. и до 1970, колико је тамо била, остварила је више од педесет улога.

Тада долази до преокрета у њеној каријери, који је за њу представљао, како је сама говорила, нови почетак.

– Укупно 25 година вукла сам, радила, стварала и дошла као готова глумица у Београд, све заборавила и почела испочетка – рекла је Радмила 1993. у интервјуу за ТВ Новости.

Члан Београдског драмског позоришта постала је 1970. одакле је 1986. отишла у пензију са укупним радним стажом од четрдесет година, али њена професионална каријера тиме није окончана. Доживјела је и златни јубилеј – пола вијека на сцени. Осим у матичном позоришту, играла је у Југословенском драмском.

Радмила је у љубави срећу пронашла крај Божидара Боже Савићевића којег је упознала на крушевачком корзоу. Како говоре њени ближњи супруга никада није звала ни по имену ни као мужа него као “мој човјек”.

– Отићи из свог родног града, оставити своје мајке, своје куће, ми смо били извор зараде којима су њима омгућавали да своје дане боље проживе. То је било страшно. Ми смо отишли. Љубиша Ружић је понудио мом човјеку да дођемо у Ниш. Ми смо пошли. Нисмо имали стан, ништа. Глумци су у свим варијантама били сиротиња. Не желим се. Ја сам своји живот сам хтјела онако како сам хтјела – рекла је тада Савићевићева и додала:


Радмила је увијек жељела правду. Никада није у ничему посустајала. А, једну ствар код људи је тешко подносила – мржњу.

– Имам утисак када би сви људи у овој нашој земљи само пет дана рекли: “Нећу никога да мрзим, да би све било добро”, дрхтавим гласом кроз сузе је рекла тада Радмила Савићевић за емисију “Вече са звездама” 1992. године.
У хармоничном браку са Божидаром Савићевићем дочекала је старост, све док их Радмилина смрт није раставила. Умрла је 8. новембра 2001, а сахрањена је четири дана након тога на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.

Њен човјек, како га је звала, Божидар Савићевић поживио је тек нешто више од годину дана и умро је 25. јануара 2003.

(српскаинфо.цом)