Свјетско првенство у Катару је тек завршено а већ су многи почели размишљати о наредном. Високи небодери у Дохи, блистави стадиони и станице метроа сада су фудбалска прошлост.
 
Упркос свим причама о новим границама и зближавању људи, истина је да је ФИФА апсолутно одушевљена опраштањем од Катара, контроверзи и критика. 
 
И прије него што су кофери били спаковани, мисли су се вртиле према наредној инкарнацији догађаја који у страсти спаја свијет.
 
Свјетско првенство у три земље, а не у једном граду. У 16 мјеста, подијељених у четири временске зоне и хиљаде километара, умјесто малих удаљености које су биле у Катару. С 48 репрезентација, за разлику од 32 колико је норма од 1998. године. Више из Африке, Азије и Америке. Чак, по први пут, загарантовано мјесто за Океанију. И, готово сигурно, рекордне 104 утакмице и такође 33 дана.
 
У плану је 12 група по четири репрезентације, али прави проблеми су наредне фазе. Најлакши начин би био да прва два у свакој групи, плус осам најбољих трећепласираних тимова, дођу до нокаут фазе (32 екипе), па би за освајање титуле требало осам умјесто досадашњих седам утакмица.
 
Ипак, постоје неки приједлози да би осам најбољих побједника група требало аутоматски ићи у шеснаестину финала, док би остала четири побједника група плус осам другопласираних играли бараж како би им се придружили. То би значило 96 утакмица, а не 104, али и то такође узрокује проблеме.
 
Екипе извучене у лагану почетну групу које би добиле све три утакмице биле би награђене за срећу у жријебу, док би се такође и промијенио концепт да све екипе морају одиграти исти број утакмица како би освојиле највећу награду у ногомету.
 
Друга је могућност подијелити 24 такмичарска тима у двије половине, с тим да се побједник два дијела састане у финалу.
 
Међутим, други фактор који ће бити велики проблем је број утакмица сваког дана у групној фази. Катар је био сажет на 29 дана, с четири утакмице сваки дан у уводној фази. 
 
Такође, велики европски клубови извршиће притисак на ФИФА-у да спријечи ширење турнира које траје дуже од максимално 33 дана. 
 
Рјешење је очито - шест утакмица сваки дан у групној фази, што је и више него могуће 2026. у односу на нека друга потенцијална мјеста у будућности.
 
Градови источне обале попут Њујорка  и Бостона касне за Европом шест сати, док Сијетл, Лос Анђелес и Сан Францисцо касне додатна три сата. 
 
Према једном сценарију, прва утакмица дана почиње у, на примјер, Торонту у подне по локалном времену, што је у БиХ већ 18:00 сати.
 
Утакмице би тада могле почињати свака два и по сата у Атланти, Хјустону, Мексицо Ситију и Ванкуверу, а посљедњи меч у Сан Францисцу почињао би у 21:30 по локалном времену, односно 6:30 сати ујутро код нас.
 
Ипак, и даље постоји проблем за ФИФА-у. Телевизијске куће великих европских земаља захтијеваће раније почетне утакмице, али не можете имати Шпанију, Њемачку, Енглеску, Француску, Португал и Низоземску у истој половини жријеба. Исто тако, јужноамерички навијачи више би вољели касније утакмице са Западне обале, преноси Кликс.
 
ФИФА је покушала оправдати избор Катара указујући на ограничене удаљености које екипе морају пријећи и гурајући зелене мотиве, одрживост и компензацију угљеника. 
 
Године 2026. вожња између многих градова неће бити лагана па ће сви морати авионом пријећи Канаду, Мексико и Сједињене Државе.
 
Међутим, то је на Ђанију Инфантину и компанији да ријеше. Неће им бити лако.
​
(Глас Српске)