ЛУКА ЈОВИЋ: МОЈА СЕСТРА ЈЕ ПОБЕДИЛА ЛЕУКЕМИЈУ, ЗБОГ ЊЕ ХОЋУ ДА БУДЕМ НАЈБОЉИ!
Foto: Tanjug/AP
Нови нападач Реала открио занимљиве детаље из живота
Нови нападач Реала, Лука Јовић, написао је занимљив блог за "Тхе Плаyерс Трибуне".
Било је речи о почецима, породици, биткама за сестрин живот, али и извођење на прави каријерни пут. Нећемо превише дужити, Лука Јовић се поприлично расписао и открио много тога што до сада није:
- Понекад мислим да сам се родио са тиме. Свако у животу има неки таленат, мој је да дајем голове...
Не знам како се завршило са тиме да играм као нападач, али колико могу да се сетим, био сам увек опседнут головима. Када сам био мали, имао сам две ВХС касете са свим головима са свих Свеских првенстава до 2006. године, чини ми се. Био сам фасциниран Рожеом Милом из Камеруна из 1990, и Роналдом, оригиналним Роналдом. Био сам опседнут његовим степ овер дриблингоим преко голмана. Сећам се да је био брз, као трик мађионичара, пробао сам да понављам његове трикове код куће. Роналдо је играо фудбал са таквом лакоћом, кад је био на 30 посто, деловао је невероватно. Његов стил и самопоуздање су оставили најјачи утицај на мене.
Претпостављам да су моји тренери видели тај инстинкт у мени, давали су ми да будем нападач од првих корака у фудбалу. Тата ме је уписао у ФК Омладинац у Лозници, у Србији, сећам се да је све било плаво. Ограда око терена, хотел, осећао сам велико страхопоштовање. Али ако видите фотографију из тог периода, смејаћете се, то је мали терен, али мој први боравак на правом фудбалском терену. Сваки фудбалер ће осетити исто кад се сети тога, чак и кад је млад.
Мислио сам да је сваки фудбалски терен прекривен плавим кад сам био млад, ао онда су дошли скаути Црвене звезде и приметили ме. Тада сам схватио да ће бити других боја у мом фудбалском свету. Имао сам осам година и нисам имао идеју где ће ме фудбалска места одвести.
Foto: Tanjug/Dragan Stanković
Одрастао сам у месту званом Батар. Не очекујем да га знате, не брините. То је мало место са само 105 кућа у селу. Али за мене је посебно. Сећам се да је један човек из овог села рекао да је оно лепше од Париза. Тако се и ја осећам. Сви се скоро баве пољопривредом, и ако их питате у шта верују, рећи ће вам ово: Напоран рад и велике снове. Сви у селу штеде новац да помогну деци која иду на факултет или већи град да раде.
Тако је било и за мене. Родитељи су радили вредно како бих нашао пут у животу. Када сам одрасао, тата је имао супермаркет, али ако би имао лошу годину, морао је да иде у банку да тражи кредит како би могао да ме води на тренинге сваког дана. Ујак ми је радио у Русији, али ако би чуо да имамо финансијских проблема, купио би ми копачке и тренерке, слао је новац тати када год је требало. Српске породице су такве, чини ми се, веома блиске, морало је тако да буде.
Не говорим много о овоме, али када сам имао 9 или 10 година, старија сеста је била озбиљно болесна, то је био моменат који је обележио наше животе. Доктори су открили да има леукемију, била је јако дуго у болници. Мама је престала да се бави вођењем маркета како би бринула о њој. Током целе године, породица је била раздвојена, живео сам са татом и дедом, ишао у Звезду, док је мама била уз сестру.
Било је то тешко време, али оно чега се највише сећам је осећај одласка кући у Батар после утакмица са Звездом. Једног дана, док ме је тата возио кући са треннга, стао је и покупио ујака и рођака. Нисам знао шта се дешава, али онда сам схватио да имамо велико славље. Отишли смо кући и сестра је имала папирну капу која је личила на рођенданску. Рекли су јој да је излечена и тај нестваран осећај се тешко може описати, кад знаш да је све у реду, јер смо сви били престрављени јако дуго.
Када је моја сестра победила болест, то ми је дало жељу за успехом, хтео сам да победим као она. Сан ми је био исти као код све деце у Батару, да играм за Звезду и да дам гол Партизану у вечитом дербију. Људи ван Србије можда неће разумети, Звезда је нешто што је тешко адекватно описати. Да ли можда знате за клуб због нашег тунела? Када дођу да играју против Звезде, кажу да изгледа уклето. Има графита, јако је мрачно, многи се плаше, али за мене је то нормално. Ишао сам кроз тај тунел са 8-9 година, када смо ми били маскоте као млади играчи. Кад осетиш атмосферу, не можеш да верујеш.
У Звезди се све врти око победа, ако не победиш, то је неуспех. Постоји прича од пре неколико година, тим се мучио, било је финансијских проблема. Неки играчи су написали писмо фановима: Гледајте, ситуација је тешка, клуб нема ни за шампоне. Следећег дана, навијачи су разбили њихове аутомобиле и убацили флаше са шампоном.
Да ли видите шта причам? То је више од фудбалског клуба. Одрастање у овом окружењу даје ти самопоуздање да се не плашиш ничега.
Када сам имао 16 година, дебитовао сам за 1. тим против Војводине. Ево и приче за вас... Био сам у хотелу у Новом Саду ноћ пре меча, треба разумети да кад сам био са младим тимом, нема карантина. Седео сам са цимером, огладнели смо, па отишли до продавнице да узмемо храну. Вратили смо се, а наши тренери су седели у хотелском бару и пили пиће. Гледали су нас шокирано. Нисмо разумели.
- Да ли знаш колико је сати - питао ме је тренер.
Гледали смо на сат, било је 23.30.
- Па требало је да будете у кревету до 23.00 - викао је на нас (Славиша Стојановић).
Slaviša Stojanović, trener koji je vodio tim na debiju Jovića Foto: Marko Todorović
Ствано нисам знао, имао сам 16 година! Био сам сморен те ноћи, али могу вам рећи да сам изашао на терен следећег дана, пун самопоуздања. За мене, давање голова је инстинкт. Мислим да је то моја најбоља особина. Без обзира на све што се дешава, ако ми кажете да сместим лопту у мрежу, потпуно сам фокусиран.
Онда сам изашао и дао гол тог дана. Сећам се погледа на наше навијаче у гостујућем сектору, славили су, био је то најневероватнији осећај. Звезда је као породица, увек сам желео да играм за њу, чак и кад су се стварале шансе да идем у веће клубове, нисам желео. Фактички, сећам се да сам 2016. рекао мами да не желим у Бенфику. Сећам се њених речи: Сине, знамо да волиш Звезду више од нас, али мораш да ставиш себе на прво место.
Мислим да то довољно говори о Звезди. Моја мама се плаши да више волим клуб од ње.
На крају, одлучио сам да одем у Бенфику како бих напредовао у каријери, али мислим да су се ствари дешавале пребрзо. Породица ми је све, нисам стварно желео да их напустим, са 18 година, 3.000 килметара даље, на месту где нико не говори твој језик... То више није фудбал. Живот није једноставан. Када сам први пут дошао у Лисабно, мислио сам о дому и почињао да плачем без разлога. Било је тешко јер сам се осећао усамљено. Али, хвала Богу, све се променило када сам добио прилику да одем у Ајнтрахт.
Увек ћу волети и ценити Ајнтрахт, то није клуб где се све врти око новца и скупих играча. Имаш хемију и нестваран осећај заједништва, у свлачионици и са навијачима. Стварно сам опет почео да уживам у фудбалу када сам прешао овде. Када смо освојили Куп 2018, цела атмосфера у клубу и граду била је наелектрисана. Осећао сам се као у Звезди добрим делом, имам много пријатеља за цео живот.
Само жалим због полуфинала Лиге Европе против Челсија. То је можда једини пут у каријери да сам плакао од туге, није било пријатно после пенала. Када сам видео навијаче док певају химну клуба, док ја напуштам терен, биило је суза. Било је то другачије искуство, играо сам за навијаче који те подржавају и кад губиш. То је реткост у фудбалу, зато сам тужан што идем из Франкфурта, клуб ми је променио каријеру.
Због одласка у Немачку, и због играња фудбала на високом нивоу опет, имао сам шансу да играм на Мундијалу 2018, што је осећај који се не може описати. Сећам се, пре него што смо играли са Бразилом, загревао сам се са Марком Грујићем из Херте, мислили смо да ће стадион експлодирати. Када смо се вратили у свлачионицу, већ смо били потпуно обливени знојем. За цео меч, не можете да осетите ништа, укочени сте. Тек после, коначно можете да видите шта сте урадили. За мене, дете из малог села у Србији, које је гледало Роналда на касетама, моменат против Бразила био је посебан.
Foto: AP/Tanjug
Ствари су се мени дешавале веома брзо. Пре неколико година, само сам сањао да играм за Звезду. Да играм полуфинале Лиге Европе, Светско првенство, па одем у Реал, то је већ невероватно. Мислим да је најважнија ствар за нападача самопоуздање. Никад га нисам преиспитивао, увек сам осећао да имам квалитет са којим сам рођен.
Забавно је, последњи пут кад сам играо за Србију, један од саиграча, Стефан Митровић, рекао је нешто у стилу "шта бих све могао да урадим да имам твоје самопоуздање".
Али за мене, све ово има смисла, како можеш бити нападач без самопоуздања? За ту позицију, најважнија ствар није почетак, већ завршница. Тако је за мене, на почетку, родио сам се у селу са 105 кућа, за које нисте чули. Где ће ме прича одвести даље? Шта ћу остварити? Где је крај? Не знам, али имам веома велике снове.
Веома сам узбуђен због доласка у Реал, још једном, хвала навијачима из Франкфурта који су учинили да се осећам као код куће у последње две године.
Данке/Телеграф
Нови нападач Реала, Лука Јовић, написао је занимљив блог за "Тхе Плаyерс Трибуне".
Било је речи о почецима, породици, биткама за сестрин живот, али и извођење на прави каријерни пут. Нећемо превише дужити, Лука Јовић се поприлично расписао и открио много тога што до сада није:
- Понекад мислим да сам се родио са тиме. Свако у животу има неки таленат, мој је да дајем голове...
Не знам како се завршило са тиме да играм као нападач, али колико могу да се сетим, био сам увек опседнут головима. Када сам био мали, имао сам две ВХС касете са свим головима са свих Свеских првенстава до 2006. године, чини ми се. Био сам фасциниран Рожеом Милом из Камеруна из 1990, и Роналдом, оригиналним Роналдом. Био сам опседнут његовим степ овер дриблингоим преко голмана. Сећам се да је био брз, као трик мађионичара, пробао сам да понављам његове трикове код куће. Роналдо је играо фудбал са таквом лакоћом, кад је био на 30 посто, деловао је невероватно. Његов стил и самопоуздање су оставили најјачи утицај на мене.
Претпостављам да су моји тренери видели тај инстинкт у мени, давали су ми да будем нападач од првих корака у фудбалу. Тата ме је уписао у ФК Омладинац у Лозници, у Србији, сећам се да је све било плаво. Ограда око терена, хотел, осећао сам велико страхопоштовање. Али ако видите фотографију из тог периода, смејаћете се, то је мали терен, али мој први боравак на правом фудбалском терену. Сваки фудбалер ће осетити исто кад се сети тога, чак и кад је млад.
Мислио сам да је сваки фудбалски терен прекривен плавим кад сам био млад, ао онда су дошли скаути Црвене звезде и приметили ме. Тада сам схватио да ће бити других боја у мом фудбалском свету. Имао сам осам година и нисам имао идеју где ће ме фудбалска места одвести.
Foto: Tanjug/Dragan Stanković
Одрастао сам у месту званом Батар. Не очекујем да га знате, не брините. То је мало место са само 105 кућа у селу. Али за мене је посебно. Сећам се да је један човек из овог села рекао да је оно лепше од Париза. Тако се и ја осећам. Сви се скоро баве пољопривредом, и ако их питате у шта верују, рећи ће вам ово: Напоран рад и велике снове. Сви у селу штеде новац да помогну деци која иду на факултет или већи град да раде.
Тако је било и за мене. Родитељи су радили вредно како бих нашао пут у животу. Када сам одрасао, тата је имао супермаркет, али ако би имао лошу годину, морао је да иде у банку да тражи кредит како би могао да ме води на тренинге сваког дана. Ујак ми је радио у Русији, али ако би чуо да имамо финансијских проблема, купио би ми копачке и тренерке, слао је новац тати када год је требало. Српске породице су такве, чини ми се, веома блиске, морало је тако да буде.
Не говорим много о овоме, али када сам имао 9 или 10 година, старија сеста је била озбиљно болесна, то је био моменат који је обележио наше животе. Доктори су открили да има леукемију, била је јако дуго у болници. Мама је престала да се бави вођењем маркета како би бринула о њој. Током целе године, породица је била раздвојена, живео сам са татом и дедом, ишао у Звезду, док је мама била уз сестру.
Било је то тешко време, али оно чега се највише сећам је осећај одласка кући у Батар после утакмица са Звездом. Једног дана, док ме је тата возио кући са треннга, стао је и покупио ујака и рођака. Нисам знао шта се дешава, али онда сам схватио да имамо велико славље. Отишли смо кући и сестра је имала папирну капу која је личила на рођенданску. Рекли су јој да је излечена и тај нестваран осећај се тешко може описати, кад знаш да је све у реду, јер смо сви били престрављени јако дуго.
Када је моја сестра победила болест, то ми је дало жељу за успехом, хтео сам да победим као она. Сан ми је био исти као код све деце у Батару, да играм за Звезду и да дам гол Партизану у вечитом дербију. Људи ван Србије можда неће разумети, Звезда је нешто што је тешко адекватно описати. Да ли можда знате за клуб због нашег тунела? Када дођу да играју против Звезде, кажу да изгледа уклето. Има графита, јако је мрачно, многи се плаше, али за мене је то нормално. Ишао сам кроз тај тунел са 8-9 година, када смо ми били маскоте као млади играчи. Кад осетиш атмосферу, не можеш да верујеш.
У Звезди се све врти око победа, ако не победиш, то је неуспех. Постоји прича од пре неколико година, тим се мучио, било је финансијских проблема. Неки играчи су написали писмо фановима: Гледајте, ситуација је тешка, клуб нема ни за шампоне. Следећег дана, навијачи су разбили њихове аутомобиле и убацили флаше са шампоном.
Да ли видите шта причам? То је више од фудбалског клуба. Одрастање у овом окружењу даје ти самопоуздање да се не плашиш ничега.
Када сам имао 16 година, дебитовао сам за 1. тим против Војводине. Ево и приче за вас... Био сам у хотелу у Новом Саду ноћ пре меча, треба разумети да кад сам био са младим тимом, нема карантина. Седео сам са цимером, огладнели смо, па отишли до продавнице да узмемо храну. Вратили смо се, а наши тренери су седели у хотелском бару и пили пиће. Гледали су нас шокирано. Нисмо разумели.
- Да ли знаш колико је сати - питао ме је тренер.
Гледали смо на сат, било је 23.30.
- Па требало је да будете у кревету до 23.00 - викао је на нас (Славиша Стојановић).
Slaviša Stojanović, trener koji je vodio tim na debiju Jovića Foto: Marko Todorović
Ствано нисам знао, имао сам 16 година! Био сам сморен те ноћи, али могу вам рећи да сам изашао на терен следећег дана, пун самопоуздања. За мене, давање голова је инстинкт. Мислим да је то моја најбоља особина. Без обзира на све што се дешава, ако ми кажете да сместим лопту у мрежу, потпуно сам фокусиран.
Онда сам изашао и дао гол тог дана. Сећам се погледа на наше навијаче у гостујућем сектору, славили су, био је то најневероватнији осећај. Звезда је као породица, увек сам желео да играм за њу, чак и кад су се стварале шансе да идем у веће клубове, нисам желео. Фактички, сећам се да сам 2016. рекао мами да не желим у Бенфику. Сећам се њених речи: Сине, знамо да волиш Звезду више од нас, али мораш да ставиш себе на прво место.
Мислим да то довољно говори о Звезди. Моја мама се плаши да више волим клуб од ње.
На крају, одлучио сам да одем у Бенфику како бих напредовао у каријери, али мислим да су се ствари дешавале пребрзо. Породица ми је све, нисам стварно желео да их напустим, са 18 година, 3.000 килметара даље, на месту где нико не говори твој језик... То више није фудбал. Живот није једноставан. Када сам први пут дошао у Лисабно, мислио сам о дому и почињао да плачем без разлога. Било је тешко јер сам се осећао усамљено. Али, хвала Богу, све се променило када сам добио прилику да одем у Ајнтрахт.
Увек ћу волети и ценити Ајнтрахт, то није клуб где се све врти око новца и скупих играча. Имаш хемију и нестваран осећај заједништва, у свлачионици и са навијачима. Стварно сам опет почео да уживам у фудбалу када сам прешао овде. Када смо освојили Куп 2018, цела атмосфера у клубу и граду била је наелектрисана. Осећао сам се као у Звезди добрим делом, имам много пријатеља за цео живот.
Само жалим због полуфинала Лиге Европе против Челсија. То је можда једини пут у каријери да сам плакао од туге, није било пријатно после пенала. Када сам видео навијаче док певају химну клуба, док ја напуштам терен, биило је суза. Било је то другачије искуство, играо сам за навијаче који те подржавају и кад губиш. То је реткост у фудбалу, зато сам тужан што идем из Франкфурта, клуб ми је променио каријеру.
Због одласка у Немачку, и због играња фудбала на високом нивоу опет, имао сам шансу да играм на Мундијалу 2018, што је осећај који се не може описати. Сећам се, пре него што смо играли са Бразилом, загревао сам се са Марком Грујићем из Херте, мислили смо да ће стадион експлодирати. Када смо се вратили у свлачионицу, већ смо били потпуно обливени знојем. За цео меч, не можете да осетите ништа, укочени сте. Тек после, коначно можете да видите шта сте урадили. За мене, дете из малог села у Србији, које је гледало Роналда на касетама, моменат против Бразила био је посебан.
Foto: AP/Tanjug
Ствари су се мени дешавале веома брзо. Пре неколико година, само сам сањао да играм за Звезду. Да играм полуфинале Лиге Европе, Светско првенство, па одем у Реал, то је већ невероватно. Мислим да је најважнија ствар за нападача самопоуздање. Никад га нисам преиспитивао, увек сам осећао да имам квалитет са којим сам рођен.
Забавно је, последњи пут кад сам играо за Србију, један од саиграча, Стефан Митровић, рекао је нешто у стилу "шта бих све могао да урадим да имам твоје самопоуздање".
Али за мене, све ово има смисла, како можеш бити нападач без самопоуздања? За ту позицију, најважнија ствар није почетак, већ завршница. Тако је за мене, на почетку, родио сам се у селу са 105 кућа, за које нисте чули. Где ће ме прича одвести даље? Шта ћу остварити? Где је крај? Не знам, али имам веома велике снове.
Веома сам узбуђен због доласка у Реал, још једном, хвала навијачима из Франкфурта који су учинили да се осећам као код куће у последње две године.
Данке/Телеграф
