СЕЛИМ ШАБАНОВИЋ ИЗ БИЈЕЉИНЕ, ЈЕДИНИ УЖАР У РЕГИОНУ :: Semberija INFO ::

 

СЕЛИМ ШАБАНОВИЋ ИЗ БИЈЕЉИНЕ, ЈЕДИНИ УЖАР У РЕГИОНУ


Више од пола вијека, пуних педесет и пет година, постоји ужарска радња у бијељинској Улици незнаних јунака. Селим Шабановић (51), од своје седме године, практично, већ 45 година бави се ужарским занатом.
 
Мајстор Селим занат је наслиједио од оца, Шукрије Шабановића.
 
Власник сам радње већ 23 године, јер је све негдје до поткрај прошлог вијека мој отац био власник, а ја сам био у улози ученика. Некада се од овог посла могло добро живјети. У Семберији није било пуно трактора, тако да се превоз организовао уз помоћ коња. Кориштене су више и воловске запреге. Некада се пуно више радило на селу. У међувремену, доживјесмо обрнут процес. Људи са села бјеже у град, у потрази за бољим и лакшим пословима. Некада се по селима рађало по четворо, па и петоро дјеце. Правила се и природна селекција, одлучивало се о томе ко ће од дјеце остати да живи на селу. Данас се рађа по једно или двоје дјеце, да могу наслиједити имање и да се не муче као што су се њихови родитељи мучили“.
 
Селим каже да у његову ужарску радњу навраћају људи са села, фармери, грађевинци, али и инжењери, доктори, магистри, сви профили занатлија, чак и гробари. Свакоме од њих је неопходно уже за неку потребу, било да је ријеч о ужету или мрежи за заштиту, мрежи за голове на спортским теренима или мрежи за дјечије љуљашке. Селим може од канапа израдити све оно што човјек замисли или види на интернету.
 
Мене популарно зову „Паук из Семберије“, јер ручно плетем мреже, ручно их чворам. Углавном се оне израђују машински, али, ето, има неко овдје у Семберији, ко то ручно израђује, радим их са иглом и шијем са калупом. Пракса је најважнија у овом, али и у сваком другом послу. Овај посао се мора вољети и мора се бити мајстор свог посла“.

Селим истиче да се репроматеријал за ужад данас набавља широм бивше Југославије. Распадом бивше нам државе, растуриле су се и неке добре фабрике.
 
Има данас приватних погона који израђују репроматеријал, али, није то данас ни близу оне Титине Југославије, када се водило рачуна о стандардима и квалитету. Од овог посла још увијек некако живим, исхрањујем себе и своју вишечлану породицу. Машинац сам по струци, али, ово најбоље знам да радим. Имам шесторо дјеце, четворицу синова. Тешко да ће се неко од њих одлучити за ужарски занат. Овај посао изискује пуно рада, труда и одрицања. То данашња омладина не уважава, већ више воле да типкају на телефону и да сатима сједе у кафићима. Данас живимо у другачијим временима, суочени са новим технологијама. Све се промијенило. Генерално, сматрам да ће многи зажалити за селом и да ће се морати вратити. Рад ће поново бити на цијени. Данас не можете пронаћи квалитетног мајстора. Ковача одавно нема, ћурчија је пензионисан, сарач више не ради свој посао. Стари занати се гасе, а нико их не насљеђује. Данас се од заната тешко живи, а људи бјеже од напорног рада, јер желе сачувати леђа“.

Селим каже да га здравље још увијек добро служи, тако да се максимално труди да одржи у животу једину ужарску радњу у Бијељини и Семберији.

Семберија инфо