1.Шта сматрате својим највећим успјехом у животу?
- Тридесетак година јако складног брака, два успјешна и паметна сина који се доказују тамо гдје нико не зна чији су и одакле су, кичму која још није савијена и снове који ме не напуштају. Нисам уоброчен, нисам мејн-стрим, нисам пуно пута издао суштинског себе, а све више имам живот тако конципиран да све мање зависим од оних који ме не интересују. То је велики капитал. Можда бих само још волио да на списак успјеха на које сам поносан до краја живота додам макар једну представу.
 
2.Која је то професија којом сте у младости прижељкивалида се бавите и колико се она разликује од онога што вам је данас посао?
 - Најстарији сан ми је био да будем смећар и да се цијели дан возим по граду, држећи се за камион. Касније сам схватио да су ми они некако били симбол храбрости. Као сиромашни витезови. Чине свијет љепшим, а нико се не би мијењао с њима и нико им не завиди. Кад сам мало порастао, и даље сам то сањао, јер, заправо, то је суштинска фаза у поправљању свијета око себе. Уклониш прво смеће које видиш, у својој глави или околини, свако по мало, и свијет постане љепше мјесто. Сви револуционари су у суштини, само храбри смећари. Смећари-волонтери. Да се разумијемо: ја и монахе сматрам револуционарима. Која је разлика између тих жеља и садашњости: у међувремену сам мало оматорио, постао гадљив на смеће и клоним га се. Препознам му мирис из даљине, па заобиђем. Кад баш пуно огладним, примакнем се, зачепим нос и нешто смећа, нажалост и чалабрцнем. Гледам да то буде минимално: да не умрем од глади, али да од тога не започну регенеративни процеси на кичми и мозгу.
 
3. Која књига, филм или представа су на Вас оставили утисак посљедњих година?
- Ја нисам класични читалац, ни гледалац, и не мијењам мишљење често. Мени нека дјела просто обузму по пет, десет година живота, јер им се непрекидно враћам. Живим их, носим са собом. Дуго сам већ у фази Гетеовог Фауста и свих видова драматизација баладе о Хасанагиници.
Мислим да ми не постоји дан без пола сата посвећених неком од та два дјела. Књиге су ми у кући, позориште у глави. Филмове, захваљујући технологији, данас носимо са собом. Од филмова, кад сам депресиван волим Самсару, а кад сам сретан, Небо над Берлином.
 
4. Постоји ли хоби или неко друго интересовање којем посвећујете слободно вријеме?
- До прије неколико година, било је то пецање. Више није. Сад ми се избрисала та линија између класичног рада и класичног одмора. Све што тренутно радим, волим, и кратак ми је дан да стигнем све што хоћу. Евентуално, понекад волим лежерне изласке са драгим људима и гледање спорта.
 
5. Шта би, по Вашем мишљењу, требало унаприједити у Бијељини?
- Унаприједити, значи нешто учинити бољим. Ту постоји заблуда да технолошки напредак доноси унапређење. Формални можда да, суштински не. Мислим да прије тога у Бијељини треба направити списак ствари које треба УКИНУТИ, и списак заборављених и прескочених ствари које треба УСПОСТАВИТИ.  Ту фазу развоја смо прескочили. За тако нешто одавно није било ни мудрости ни храбрости. Међутим, ово је изборна година, нећу даље на ту тему, нисам политичар нити желим да будем, нека се они тиме баве.
 
6.Како Бијељину и Семберију видите у будућности?
- У будућности или у сновима? У реалности, или у скоријој будућности као град старих, град у који вашарски живост доноси само дијаспора која припада најнижим европским социјалним и интелектуалним категоријама, град нас медиокритета који немамо квалитет да нас пожели нека друга, већа и боља средина, град сулудо и без реда саграђених зграда и тротоара препуних аута, град коцкарница, ноћних клубова, викендица на изнајмљивање са ђакузијем и музиком кроз неке цијеви... Села неће постојати у класичном смислу, земљу ће покуповати тајкуни, а у кућама ће само викендом спавати они који су се преселили у град и два пута годишње гастарбајтери...

У сновима, или у далекој будућности, као град који је затворио центар за саобраћај, измјестио институције из центра, објаснио људима да имају ноге и да није гријех ићи пјешице, направио људске урбанистичке планове, зауставио сулуду градњу по жељама богаташа, вратио парк у његову основну функцију, уредио гробља, направио покривену пијацу, зграду позоришта, има  ај-ти кластере, у структурама власти раде неки млади људи којима не знамо имена, јер нам је свеједно како се зову, знамо шта им је посао. Град који је укинуо манифестације без смисла и нивоа... А  у Семберији: Тамо у мојим сновима живе поносни и богати фармери који у својим селима љепше и богатије живе, него у граду.... У град долазе да се школују, задовоље културне потребе, а не пада им на памет да се учлане у странку, купе диплому, запосле се у државној фирми за 600 евра и купе стан од 40 квадрата, продавши 80 дунума земље стицане кроз три генерације...
 
​Семберске новине - Семберија инфо