ПРЕДРАГ ЈОВИЋ, ЗАМЈЕНИК МИНИСТРА ЗА ЉУДСКА ПРАВА И ИЗБЈЕГЛИЦЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Највеће задовољство, кад анализирате године иза себе је, спознаја да имате здраву и добру породицу, да сте на пословном плану успјели да учините нешто конкретно и квалитетно за грађане, за град из ког потичете и у ком живите. Потичем из свештеничке породице и не могу, а да не цитирам ријечи патријарха Павла који је је често говорио: „Будимо људи“. Кад човјек настоји да живи и ради поштујући ове једноставне, а моћне ријечи, онда се све може постићи. Управо тако настојим да живим и радим, да у том циљу васпитавам своју дјецу и да поштујем људе око себе’’, каже за за портал Семберија инфо Предраг Јовић, замјеник министра за људска права и избјеглице БиХ.
Често истичете да волите да путујете и осјетите чари других градова и других култура, али да највише волите своју Бијељину, гдје сте завршили основну и средњу школу, а потом одлазите у Београд, гдје сте завршили Пољопривредни факултет. Имали сте прилика да живите и радите у некој од бивших југословенских република, али и Европи, а ипак сте остали привржени родном граду.
-Бијељина је град који волим и ком припадам, град у ком сам испуњен унутрашњим задовољством, јер у њему живи моја породица, супруга и троје дјеце, а очекујемо и четврту бебу, моји родитељи, родбина, пријатељи, пословни сарадници…једноставно сви људи које волим и до којих ми је стало. Сви смо кројачи своје судбине, а супруга и ја себе видимо на овим просторима, са нашом породицом. Ја сам већ око 15 година активан и у политичком животу и на тај начин покушавам учинити што више за свој град, за своју РС, за све грађане БиХ. Жеља ми је да живимо у миру, да живимо пристојно од свог рада, да нашим младим нараштајима стварамо услове да остају у својој држави, која ће им пружити све оно што је потребно за пристојан живот. Моја визија је да изградимо земљу једнаких шанси за све, да наши грађани имају осмјех задовољства на лицу и земљу пуну, најљепшег, дјечијег смијеха. У то вјерујем, у том циљу радим и радићу.
Какви су били Ваши први пословни, а потом и политички кораци?
-Почео сам да се бавим приватним бизнисом и то је трајало од 1997. до 2004. године, потом сам од 2004. до 2005. радио као професор у Пољопривредној школи у Бијељини, у вријеме кад је директор био Ненад Радловић, који ми је био професор математике док сам похађао средњу школу. Током школовања, професор физичког васпитања био ми је Миодраг Маричић, познати спортски радник, а професор Радловић је био у управи одбојкашког клуба, тако да сам са њима био и више од релације професор- ученик. Можда је управо то нешто више, допринијело да се ангажујем и у политици, а на препоруку професора Радловића постао сам члан Српске демократске странке. То ми је иначе и било у срцу, јер, као што сам већ рекао, потичем из свестеничке породице, тако да нам је СДС породично опредјељење. Ангажовањем у СДС-у, услиједило је упознавање са бројним људима, међу њима и са актуелним градоначелником Мићом Мићићем. Учио сам од њих и са њима, научио сам да ослушкујем пулс и слушам глас народа, потребе људи, потребе наше Семберије, али и цијеле Републике. Од 2005. године сам почео радити у административној служби града, као пољопривредни инспектор, а 2009. године, Скупштина ме именовала за начелника Одјељења за привреду и пољопривреду. Од априла 2015. године, обављам функцију замјеника министра за људска права и избјеглице у Савјету министара БиХ.
Оно што карактерише Ваше ангажовање током обављање функције у Савјету министара, судећи према изјавама представника политичког и јавног живота, је да сте успјели обезбиједити значајна финансијска средства, како за Бијељину, тако и за Лопаре и друге локалне заједнице.
-Да бисте оправдали указано повјерење, логично је да треба да се трудите у свом раду и учините што више можете да представите град из ког долазите, политичку опцију којој припадате, и најважније, да за грађане који од вас очекују конкретне потезе, учините највише. Задатак сам прихватио са одговорноћу и посвећеношћу и сваки контакт и корак сам, на примјерен начин, користио да што више средстава доспије у Бијељину, тако да се током протеклих четири године у Бијељину, у инфраструктурне пројекте, путем јавних позива инвестирало више од три милиона КМ, а било је и средстава од Министарства за цивилне послове БиХ, Министарства спољне трговине и економских послова, као и Министарства саобраћаја и веза БиХ. Посебно ми је драго што су обезбијеђена средства за асфалтирање дионице локалног пута од Доњег Црњелова ка ријеци Сави, односно, граничном прелазу према Јамени у Србији. Мој мандат је на неки начин крунисан завршетком радова на овој дионици пута, јер сам уз помоћ предсједавајућег Савјета министара БиХ Дениса Звиздића и његових замјеника Мирка Шаровића и Вјекослава Беванде успио да усмјерим средства за асфалтирање овог пута, јединог међународног граничног прелаза који није био асфалтиран, а захваљујући сарадњи са Управом за индиректно опорезивање успјели смо да добијемо и њихову сагласност. Значајна средства су обезбијеђена и за избјегла и интерно расељена лица, што ме чини веома срећним. Постоји још нешто што је учињено, а на шта се чекало дуго времена. Наиме, седам година се у Бијељини чекало на поврат ПДВ-а, а то су средства још из времена изградње канализационе мреже у нашем граду. Прошле године је и то окончано и у градски буџет су враћена средства у износу од 1, 3 милиона КМ. Наравно, ништа мање нисам чинио и за сва мјеста од Крајине до Херцеговине, за сарајевску регију, за сусједну општину Лопаре, једноставно за сва мјеста гдје је требало реаговати и помоћи. Све ово ме враћа на почетак разговора и реченицу ,,Будимо људи”. Уколико заиста желимо остварити добар контакт са људима, добру комуникацију са бројним званичницима из других земаља, са својим сарадницима, потребно је да прво будемо људи отвореног срца и ума, да пред собом имамо јасан циљ и визију, а то је интерес грађана. То саговорник осјети, а ако вам и није у датом тренутку наклоњен, кад схвати да имате искрене намјере и јасне циљеве, једноставно не може да поступи другачије осим на једини исправан начин, а то је да и он буде човјек.
Шта за Вас значи период који сте провели у Савјету министара БиХ?
-На нашим просторима живи једноставан и добар народ, народ који не тражи спектакл него живот достојан човјека. Имамо много осјетљивих категорија становништва, а одлика свих је да им је за срећу потребно мало. Кад бисмо сви бар мало отворили срце за друге, кад бисмо се сви бар мало потрудили да пробудимо свијест за људе око нас, мислим да бисмо били много напреднији у свим сегментима који су неопходни за једну земљу у којој живе задовољни људи. Имамо природне ресурсе, имамо добре и вриједне људе, имамо још увијек шансу да побољшамо оно што није добро, да изградимо амбијент који ће допринијети да не испраћамо наше младе у далеки свијет, већ да их дочекујемо, јер своју шансу виде у својој земљи. То сам научио кроз овај мандат, јер посао који сам обављао, сам по себи је био посвећен управо једној од осјетљивих категорија нашег друштва. Престанком мандата, мој посао неће завршити, јер настављам да радим у том циљу и за добро свих грађана, а посебно младих нараштаја.
портал Семберија инфо (О.Стјепановић)
Често истичете да волите да путујете и осјетите чари других градова и других култура, али да највише волите своју Бијељину, гдје сте завршили основну и средњу школу, а потом одлазите у Београд, гдје сте завршили Пољопривредни факултет. Имали сте прилика да живите и радите у некој од бивших југословенских република, али и Европи, а ипак сте остали привржени родном граду.
-Бијељина је град који волим и ком припадам, град у ком сам испуњен унутрашњим задовољством, јер у њему живи моја породица, супруга и троје дјеце, а очекујемо и четврту бебу, моји родитељи, родбина, пријатељи, пословни сарадници…једноставно сви људи које волим и до којих ми је стало. Сви смо кројачи своје судбине, а супруга и ја себе видимо на овим просторима, са нашом породицом. Ја сам већ око 15 година активан и у политичком животу и на тај начин покушавам учинити што више за свој град, за своју РС, за све грађане БиХ. Жеља ми је да живимо у миру, да живимо пристојно од свог рада, да нашим младим нараштајима стварамо услове да остају у својој држави, која ће им пружити све оно што је потребно за пристојан живот. Моја визија је да изградимо земљу једнаких шанси за све, да наши грађани имају осмјех задовољства на лицу и земљу пуну, најљепшег, дјечијег смијеха. У то вјерујем, у том циљу радим и радићу.
Какви су били Ваши први пословни, а потом и политички кораци?
-Почео сам да се бавим приватним бизнисом и то је трајало од 1997. до 2004. године, потом сам од 2004. до 2005. радио као професор у Пољопривредној школи у Бијељини, у вријеме кад је директор био Ненад Радловић, који ми је био професор математике док сам похађао средњу школу. Током школовања, професор физичког васпитања био ми је Миодраг Маричић, познати спортски радник, а професор Радловић је био у управи одбојкашког клуба, тако да сам са њима био и више од релације професор- ученик. Можда је управо то нешто више, допринијело да се ангажујем и у политици, а на препоруку професора Радловића постао сам члан Српске демократске странке. То ми је иначе и било у срцу, јер, као што сам већ рекао, потичем из свестеничке породице, тако да нам је СДС породично опредјељење. Ангажовањем у СДС-у, услиједило је упознавање са бројним људима, међу њима и са актуелним градоначелником Мићом Мићићем. Учио сам од њих и са њима, научио сам да ослушкујем пулс и слушам глас народа, потребе људи, потребе наше Семберије, али и цијеле Републике. Од 2005. године сам почео радити у административној служби града, као пољопривредни инспектор, а 2009. године, Скупштина ме именовала за начелника Одјељења за привреду и пољопривреду. Од априла 2015. године, обављам функцију замјеника министра за људска права и избјеглице у Савјету министара БиХ.
Оно што карактерише Ваше ангажовање током обављање функције у Савјету министара, судећи према изјавама представника политичког и јавног живота, је да сте успјели обезбиједити значајна финансијска средства, како за Бијељину, тако и за Лопаре и друге локалне заједнице.
-Да бисте оправдали указано повјерење, логично је да треба да се трудите у свом раду и учините што више можете да представите град из ког долазите, политичку опцију којој припадате, и најважније, да за грађане који од вас очекују конкретне потезе, учините највише. Задатак сам прихватио са одговорноћу и посвећеношћу и сваки контакт и корак сам, на примјерен начин, користио да што више средстава доспије у Бијељину, тако да се током протеклих четири године у Бијељину, у инфраструктурне пројекте, путем јавних позива инвестирало више од три милиона КМ, а било је и средстава од Министарства за цивилне послове БиХ, Министарства спољне трговине и економских послова, као и Министарства саобраћаја и веза БиХ. Посебно ми је драго што су обезбијеђена средства за асфалтирање дионице локалног пута од Доњег Црњелова ка ријеци Сави, односно, граничном прелазу према Јамени у Србији. Мој мандат је на неки начин крунисан завршетком радова на овој дионици пута, јер сам уз помоћ предсједавајућег Савјета министара БиХ Дениса Звиздића и његових замјеника Мирка Шаровића и Вјекослава Беванде успио да усмјерим средства за асфалтирање овог пута, јединог међународног граничног прелаза који није био асфалтиран, а захваљујући сарадњи са Управом за индиректно опорезивање успјели смо да добијемо и њихову сагласност. Значајна средства су обезбијеђена и за избјегла и интерно расељена лица, што ме чини веома срећним. Постоји још нешто што је учињено, а на шта се чекало дуго времена. Наиме, седам година се у Бијељини чекало на поврат ПДВ-а, а то су средства још из времена изградње канализационе мреже у нашем граду. Прошле године је и то окончано и у градски буџет су враћена средства у износу од 1, 3 милиона КМ. Наравно, ништа мање нисам чинио и за сва мјеста од Крајине до Херцеговине, за сарајевску регију, за сусједну општину Лопаре, једноставно за сва мјеста гдје је требало реаговати и помоћи. Све ово ме враћа на почетак разговора и реченицу ,,Будимо људи”. Уколико заиста желимо остварити добар контакт са људима, добру комуникацију са бројним званичницима из других земаља, са својим сарадницима, потребно је да прво будемо људи отвореног срца и ума, да пред собом имамо јасан циљ и визију, а то је интерес грађана. То саговорник осјети, а ако вам и није у датом тренутку наклоњен, кад схвати да имате искрене намјере и јасне циљеве, једноставно не може да поступи другачије осим на једини исправан начин, а то је да и он буде човјек.
Шта за Вас значи период који сте провели у Савјету министара БиХ?
-На нашим просторима живи једноставан и добар народ, народ који не тражи спектакл него живот достојан човјека. Имамо много осјетљивих категорија становништва, а одлика свих је да им је за срећу потребно мало. Кад бисмо сви бар мало отворили срце за друге, кад бисмо се сви бар мало потрудили да пробудимо свијест за људе око нас, мислим да бисмо били много напреднији у свим сегментима који су неопходни за једну земљу у којој живе задовољни људи. Имамо природне ресурсе, имамо добре и вриједне људе, имамо још увијек шансу да побољшамо оно што није добро, да изградимо амбијент који ће допринијети да не испраћамо наше младе у далеки свијет, већ да их дочекујемо, јер своју шансу виде у својој земљи. То сам научио кроз овај мандат, јер посао који сам обављао, сам по себи је био посвећен управо једној од осјетљивих категорија нашег друштва. Престанком мандата, мој посао неће завршити, јер настављам да радим у том циљу и за добро свих грађана, а посебно младих нараштаја.
портал Семберија инфо (О.Стјепановић)
