Интервју "Семберских новина" - Милојко Тодоровић: Планинарење је мој стил живота
Милојко Тодоровић (60) из Бијељине бави се планинарењем двадесет година, а иако је освојио неке од највиших планинских врхова у региону и Европи, каже да планинарење посматра првенствено као везу са природом и стил живота, па тек онда као физичку активност. Шта га чини срећним говори за ,,Семберске новине’’.
Када сте почели да се бавите планинарењем? Сјећате ли се свог првог похода?
-Заљубљеност у природу код мене је присутна од дјетињства, а бављење планинарењем дошло је спонтано. На први поход сам отишао из знатижеље, са пријатељима, у доба када нисам био ни члан Планинарског друштва. Походили смо Маглић, највиши врх у Босни и Херцеговини, и иако је пут био напоран и захтјеван, он је само пробудио и учврстио моју жељу за походима. Од 2000. године сам члан Планинарског еколошког друштва ,,Мајевица’’, а сада и његов предсједник. Бавим се и осталим спортовима, попут скијања и стоног тениса, али планинарење заузима посебно мјесто у мом животу.
По чему се планинарење разликује од других облика физичке активности?
-Планинарење је незаборавно искуство. Без обзира о којој планини је ријеч, упознавање предјела, сусрети са природним богатствима, јутра која дочекате у шатору, не могу да се опишу. Оно што је карактеристично јесте да ви кроз ову активност прије свега упознајете сами себе, своје могућности, границе, како да их савладате, али и помјерите. У походима упознајете и друге људе јер ће вас одређене околности, физички напор, евентуалне опасности и слично, зближити с другим особама. Планинарење је нешто што ме испуњава, радује, оно је стил живота.
Које походе бисте издвојили у својој планинарској каријери?
-Био сам на Олимпу у Грчкој, затим освајао врхове у Бугарској. У Босни и Херцеговини и Србији готово да нема значајније планине коју нисам походио. Издвојио бих Зеленгору која је прелијепа, као и врх Повлен код Ваљева. Једноставно, сваки поход је јединствен, свака планина је дивна на свој начин.
На који начин функционише Планинарско еколошко друштво ,,Мајевица’’ и да ли сте задовољни бројем чланова?
-Планинарско еколошко друштво ,,Мајевица’’ постоји више од 30 година. До сада је било учлањено око 1.000 планинара, а тренутно имамо регистровано 80 људи који плаћају чланарину. Наша мисија је организовање похода, туристичких тура, шетњи, и за сада успијевамо у томе. Међутим, мислим да је број од 80 чланова мали у односу на број становника и величину Бијељине. Потрудили смо се да организујемо предавања и промоције у основним и средњим школама, како бисмо привукли младе, али нисам задовољан одзивом. Једноставно, људи и даље не схватају све благодети бављења планинарењем или не желе да искористе могућност која им се пружа.
Гдје је Планинарски дом и колики је његов капацитет?
-Планинарски дом налази се у мјесту Горња Трнова, општина Угљевик. Ми смо одлуком њихове Скупштине добили Дом на кориштење 2012. године, у моменту када је био девастиран. Кров је био покидан, прокишњавао је, електричне и водоводне инсталације биле су почупане, столарија однесена, све зарасло. Захваљујући преданом раду једне групе планинара, те посредством донатора, успјели смо све да средимо и сада имамо пристојан дом са 30 мјеста за спавање, два мокра чвора са купатилима.
Постоје ли планови за додатна уређења Дома?
-Стално радимо нешто ново – наткривање терасе, унутрашње уређење, спољшње уређење... Око 300 кубних метара земље довезено је на тај простор како би био сређен плато. Ту ће бити организовано дружење, камповање, а у плану је и изградња спортског терена.
Почиње традиционални сусрет планинара ,,Тавна 2019’’. Колико гостију очекујете?
-Очекујемо 250 планинара из 25 планинарских друштава из Републике Српске, Федерације БиХ, Србије и Хрватске. Осим њих, позивам све суграђане да нам се придруже, а ми ћемо се потрудити да будемо добри домаћини. Од Дома у Горњој Трнови уредили смо три стазе за пјешачење. Прва је дуга 18 километара и она обухвата највиши врх општине, Орловић (523 метра). Друга стаза дуга је осам километара, док смо трећу, до Новакове пећине и назад, уредили као рекреативну и њу походе они са слабијом кондицијом, дјеца, као и људи који желе да испробају шта значи бити планинар.
Семберске новине/А.Љубојевић
Када сте почели да се бавите планинарењем? Сјећате ли се свог првог похода?
-Заљубљеност у природу код мене је присутна од дјетињства, а бављење планинарењем дошло је спонтано. На први поход сам отишао из знатижеље, са пријатељима, у доба када нисам био ни члан Планинарског друштва. Походили смо Маглић, највиши врх у Босни и Херцеговини, и иако је пут био напоран и захтјеван, он је само пробудио и учврстио моју жељу за походима. Од 2000. године сам члан Планинарског еколошког друштва ,,Мајевица’’, а сада и његов предсједник. Бавим се и осталим спортовима, попут скијања и стоног тениса, али планинарење заузима посебно мјесто у мом животу.
По чему се планинарење разликује од других облика физичке активности?
-Планинарење је незаборавно искуство. Без обзира о којој планини је ријеч, упознавање предјела, сусрети са природним богатствима, јутра која дочекате у шатору, не могу да се опишу. Оно што је карактеристично јесте да ви кроз ову активност прије свега упознајете сами себе, своје могућности, границе, како да их савладате, али и помјерите. У походима упознајете и друге људе јер ће вас одређене околности, физички напор, евентуалне опасности и слично, зближити с другим особама. Планинарење је нешто што ме испуњава, радује, оно је стил живота.
Које походе бисте издвојили у својој планинарској каријери?
-Био сам на Олимпу у Грчкој, затим освајао врхове у Бугарској. У Босни и Херцеговини и Србији готово да нема значајније планине коју нисам походио. Издвојио бих Зеленгору која је прелијепа, као и врх Повлен код Ваљева. Једноставно, сваки поход је јединствен, свака планина је дивна на свој начин.
На који начин функционише Планинарско еколошко друштво ,,Мајевица’’ и да ли сте задовољни бројем чланова?
-Планинарско еколошко друштво ,,Мајевица’’ постоји више од 30 година. До сада је било учлањено око 1.000 планинара, а тренутно имамо регистровано 80 људи који плаћају чланарину. Наша мисија је организовање похода, туристичких тура, шетњи, и за сада успијевамо у томе. Међутим, мислим да је број од 80 чланова мали у односу на број становника и величину Бијељине. Потрудили смо се да организујемо предавања и промоције у основним и средњим школама, како бисмо привукли младе, али нисам задовољан одзивом. Једноставно, људи и даље не схватају све благодети бављења планинарењем или не желе да искористе могућност која им се пружа.
Гдје је Планинарски дом и колики је његов капацитет?
-Планинарски дом налази се у мјесту Горња Трнова, општина Угљевик. Ми смо одлуком њихове Скупштине добили Дом на кориштење 2012. године, у моменту када је био девастиран. Кров је био покидан, прокишњавао је, електричне и водоводне инсталације биле су почупане, столарија однесена, све зарасло. Захваљујући преданом раду једне групе планинара, те посредством донатора, успјели смо све да средимо и сада имамо пристојан дом са 30 мјеста за спавање, два мокра чвора са купатилима.
Постоје ли планови за додатна уређења Дома?
-Стално радимо нешто ново – наткривање терасе, унутрашње уређење, спољшње уређење... Око 300 кубних метара земље довезено је на тај простор како би био сређен плато. Ту ће бити организовано дружење, камповање, а у плану је и изградња спортског терена.
Почиње традиционални сусрет планинара ,,Тавна 2019’’. Колико гостију очекујете?
-Очекујемо 250 планинара из 25 планинарских друштава из Републике Српске, Федерације БиХ, Србије и Хрватске. Осим њих, позивам све суграђане да нам се придруже, а ми ћемо се потрудити да будемо добри домаћини. Од Дома у Горњој Трнови уредили смо три стазе за пјешачење. Прва је дуга 18 километара и она обухвата највиши врх општине, Орловић (523 метра). Друга стаза дуга је осам километара, док смо трећу, до Новакове пећине и назад, уредили као рекреативну и њу походе они са слабијом кондицијом, дјеца, као и људи који желе да испробају шта значи бити планинар.
Семберске новине/А.Љубојевић
