МИОДРАГ МАРИЧИЋ - СВЕСТРАНА ПЕДАГОШКА, СПОРТСКА И УМЈЕТНИЧКА ДУША
Немиран дух водио је Миодрага Маричића кроз различите сфере живота. Својим је широким спектром интересовања обиљежио вријеме у ком дјелује, а његов заокружени педагошки пут, те дјеловање у области спорта остају као трајна вриједност у нашем граду. Тајна се скрива у његовој неисцрпној животној енергији, личној креативности и неспутаном шарму.
Миодраг Маричић је ријетко свестрана личност. Мада је дипломирао на београдском Факултету за физичку културу (ДИФ), уз 40 година рада у средњошколском образовању паралелно је радио као спортски радник и бавио се музиком. У богатој биографији налази се и бављење фолклором и пјевање у хору, а затим је, у оквиру ваннаставних активности, у школи водио фолклорну и хорску секцију.
-Увијек сам волио да учим о стварима које ме интересују, али и да преносим стечено знање на друге, а ту првенствено мислим на младе’’, каже Маричић, који је у Бијељини завршио Учитељску школу, а у Београду студиј физичке културе. Године 1976. почиње да стиче прва педагошка искуства и од тог тренутка, па све до пензионисања радио је као професор физичке културе у Пољопривредној и медицинској школи. Каже, нема љепшег и племенитијег позива од просвјетног радника који предано ради свој посао.
- Нема ни љепшег осјећања, него када видиш да на позитиван начин утичеш на младе људе у васпитно - образовном процесу. Рад у просвјети захтијева велику одговорност у смислу праведности, као и васпитну одговорност према ученицима, а највећи понос је када видиш да је оно што си радио препознато као квалитет’’, истиче Миодраг Маричић, додавши да је и као разредни старијешина пуно добрих генерација испратио из школе, те издваја одјељење физиотерапеутских техничара који су матурирали 1998. године: из тог одјељења, које је имало седам Данијела, њих осморо данас су љекари.
Спорт као начин живота
Миодраг Маричић рођен је 1952. године у Бродцу, семберском селу у ком се увијек играо добар фудбал, па не чуди да се још од раних ногу везао за спорт.
-Са 16 година постао сам првотимац. Прво сам између статива стао у фудбалском клубу у Балатуну, затим Бродцу, Међашима и Дворовима. Био сам тражен голман и мало је требало да уђем у Прву српску лигу за вријеме студија’’, прича Маричић, који се, са дипломом професора физичке културе, по повратку из Београда, окреће раду у просвјети.
Са младима није радио само у школској спортској дворани и теренима, већ се од 1977. године, када је основан Одбојкашки клуб ,,Радник“ у Бијељини, у клубу ангажује као кондициони тренер.
-Од 1978. године био сам главни тренер у клубу и на том мјесту сам остао 20 година. Кроз клуб је прошло много талентованих одбојкаша, а најуспјешнију генерацију одбојкаша Бијељина је имала 1982. године када је овај клуб био првак Друге лиге бивше Југославије и стекао статус прволигаша’’, издваја Маричић, коме је због свега што је урадио у спорту припала част да носи олимпијску бакљу на Зимским олимпијским играма 1984. године у Сарајеву.
Спорт је његов начин живота био и остао. Данас је већ четврти мандат предсједник Скупштине Одбојкашког клуба ,,Радник“, а предсједник је и Скупштине Спортског риболовног друштва ,,Риба“ и Скупштине Ловачког друштва у Бродцу.
Увијек с пјесмом
Дивно је изводити музику, поготово када она допире до срца људи који је слушају и уживају у њој, каже, увијек срдачан у комуникацији, Миодраг Маричић, који се музиком бави већ 50 година. Први бенд основао је још као ученик другог разреда Учитељске школе, 1969. године. Бенд је основао са још четири другара, а назвали су га ,,Црвени фењери“. Свирали су поп и рок за своју душу, а кад су се охрабрили наступали су и на игранкама у домовима културе по Семберији. Петочлан је био и оркестар ,,Због тебе“, који је основао са Гораном Перкићем 1988. године. Тада је са свирања гитаре прешао на бас прим од којег се од тада не раздваја. Наступали су по ресторанима у Бијељини. Чланови оркестра су одлазили и долазили, па су се временом и распали. Већ шест година Маричић је члан оркестра ,,Стара прича“ који је основао са Васкетом Тодићем. На репертоару су им староградске пјесме и романсе, али ниједан гост ресторана ,,Пет језера“, у ком сваког петка и суботе свирају, не остане ускраћен за музичку жељу.
Семберија инфо
Миодраг Маричић је ријетко свестрана личност. Мада је дипломирао на београдском Факултету за физичку културу (ДИФ), уз 40 година рада у средњошколском образовању паралелно је радио као спортски радник и бавио се музиком. У богатој биографији налази се и бављење фолклором и пјевање у хору, а затим је, у оквиру ваннаставних активности, у школи водио фолклорну и хорску секцију.
-Увијек сам волио да учим о стварима које ме интересују, али и да преносим стечено знање на друге, а ту првенствено мислим на младе’’, каже Маричић, који је у Бијељини завршио Учитељску школу, а у Београду студиј физичке културе. Године 1976. почиње да стиче прва педагошка искуства и од тог тренутка, па све до пензионисања радио је као професор физичке културе у Пољопривредној и медицинској школи. Каже, нема љепшег и племенитијег позива од просвјетног радника који предано ради свој посао.
- Нема ни љепшег осјећања, него када видиш да на позитиван начин утичеш на младе људе у васпитно - образовном процесу. Рад у просвјети захтијева велику одговорност у смислу праведности, као и васпитну одговорност према ученицима, а највећи понос је када видиш да је оно што си радио препознато као квалитет’’, истиче Миодраг Маричић, додавши да је и као разредни старијешина пуно добрих генерација испратио из школе, те издваја одјељење физиотерапеутских техничара који су матурирали 1998. године: из тог одјељења, које је имало седам Данијела, њих осморо данас су љекари.
Спорт као начин живота
Миодраг Маричић рођен је 1952. године у Бродцу, семберском селу у ком се увијек играо добар фудбал, па не чуди да се још од раних ногу везао за спорт.
-Са 16 година постао сам првотимац. Прво сам између статива стао у фудбалском клубу у Балатуну, затим Бродцу, Међашима и Дворовима. Био сам тражен голман и мало је требало да уђем у Прву српску лигу за вријеме студија’’, прича Маричић, који се, са дипломом професора физичке културе, по повратку из Београда, окреће раду у просвјети.
Са младима није радио само у школској спортској дворани и теренима, већ се од 1977. године, када је основан Одбојкашки клуб ,,Радник“ у Бијељини, у клубу ангажује као кондициони тренер.
-Од 1978. године био сам главни тренер у клубу и на том мјесту сам остао 20 година. Кроз клуб је прошло много талентованих одбојкаша, а најуспјешнију генерацију одбојкаша Бијељина је имала 1982. године када је овај клуб био првак Друге лиге бивше Југославије и стекао статус прволигаша’’, издваја Маричић, коме је због свега што је урадио у спорту припала част да носи олимпијску бакљу на Зимским олимпијским играма 1984. године у Сарајеву.
Спорт је његов начин живота био и остао. Данас је већ четврти мандат предсједник Скупштине Одбојкашког клуба ,,Радник“, а предсједник је и Скупштине Спортског риболовног друштва ,,Риба“ и Скупштине Ловачког друштва у Бродцу.
Увијек с пјесмом
Дивно је изводити музику, поготово када она допире до срца људи који је слушају и уживају у њој, каже, увијек срдачан у комуникацији, Миодраг Маричић, који се музиком бави већ 50 година. Први бенд основао је још као ученик другог разреда Учитељске школе, 1969. године. Бенд је основао са још четири другара, а назвали су га ,,Црвени фењери“. Свирали су поп и рок за своју душу, а кад су се охрабрили наступали су и на игранкама у домовима културе по Семберији. Петочлан је био и оркестар ,,Због тебе“, који је основао са Гораном Перкићем 1988. године. Тада је са свирања гитаре прешао на бас прим од којег се од тада не раздваја. Наступали су по ресторанима у Бијељини. Чланови оркестра су одлазили и долазили, па су се временом и распали. Већ шест година Маричић је члан оркестра ,,Стара прича“ који је основао са Васкетом Тодићем. На репертоару су им староградске пјесме и романсе, али ниједан гост ресторана ,,Пет језера“, у ком сваког петка и суботе свирају, не остане ускраћен за музичку жељу.
Семберија инфо
