Гроздана Марковић (92), најстарија мјештанка семберског села Међаши, упркос поодмаклим годинама, још увијек добро види и чује. Бака Гроздана, рођена у семберском селу Амајлије, каже да нико из њене фамилије не памти овако дуговјечног претка. Она тренутно живи сама, али има помоћ жене која јој припрема храну и редовно је свакодневно посјећује.

 „Имам двије кћерке, Драгосаву и Јелену, које тренутно живе у Њемачкој, у Келну и Брауншвајгу. Један мој зет, Олег, је Нијемац. За њега је удата млађа кћерка Јелена. Нема човјека, овдје у селу, да је добар као он. Као да се родио у Семберији. Припреми ми дрва за зиму. Изузетно је вриједан и добар човјек. Имам седморо унучади и седморо праунучади. Један мој праунук већ има двадесет година. Син ми је умро прошле године, у седамдесетој години живота. Здравље ме још увијек добро служи. Ватру у кући одржавам. Сједим и везем.  Све што је мушко чељаде на селу радило, док сам била млађа, радила сам и ја. Косила сам, копала, ограђивала ограду, крчила, све могуће послове сам обављала. Гледала сам да дјецу отхраним, да их изведем на прави пут“.

Бака Гроздана је још увијек бистрог ума, разборито и трезвено размишља и прича о свом животу.
„Било нас је седмеро браће и сестара у породици Милинковић у Амајлијама. Имам још само живу једну сестру, која живи у Београду. Пуно сам се напатила кроз живот, пуно радила и мучила се. Помагала сам другим женама у селу, тако да и оне сада мене поштују и посјећују“.

Гроздана каже да нема њиве у Међашима на којој није окопавала кукуруз док је била млађа. Каже да је вез смирује, помаже јој да одагна ружне мисли од себе. 
„Када сам најболеснија и најнервозинија, мене вез смирује и лијечи“.

Везе столњаке и пешкире. Све што је извезла, поклонила је дјеци, рођацима и пријатељима. Неки њени ручни радови  стигли су до Њемачке и Аустралије. Некада је бака Гроздана  ткала и на разбоју. Сада су, каже, нека друга времена и други  обичаји. Она се, упркос годинама, не предаје.

Семберске новине/Љ.Љубојевић