Марија (83) и њен супруг Анђелко Тодоровић (82) из Сувог Поља код Бијељине, крајем јануара напунили су 65 година заједничког живота. Анђелко има добро развијен смисао за шалу, јер нас је дочекао с причом да је „Марија, дјевојачко Миросављевић, његова љубав од малих ногу и да га је, наводно, преварила, јер је мислио да је млађа од њега, а испало је да је нешто мало старија од младожење“.

Анђелко је пензионисан као рударски надзорник из Креке. Стари коморат добро зна и шта је рударски хљеб са седам кора, „како се живјело након Другог свјетског рата у Горњој Смолући, како је када отац погине у партизанима, мајка се преуда и када мораш да слушаш очуха“.

„Била је моја Марија цура за удају, па дођу момци, рудари, интересују се за њу. Онда моји на мене навале и кажу: „Анђелко, остаћеш без цуре, удаће се“. И на брзину ме збунише. Имао сам и ја лијепих цура, али сам се, некако, увијек враћао њој. Није ми жао што сам се оженио у осамнаестој години. Годину дана касније родила нам се кћерка Драгица. Касније ћемо добити сина Милојка. Живјели смо прије рата у Тињи код Сребреника. У Суво Поље смо дошли 2001. године.



Анђелко каже да је 25 година провео у руднику Мрамор и Липница. Годишње се знало ископати и по милион тона угља. Биле су то ударничке године, године великих радних побједа и рекорда у производњи.
„Зарадио сам пензију у руднику Крека. У дворишту сам поставио споменик свом рударском хљебу. Тешко је заборавити све оно што нас је везивало за рударски живот.  Разговарао сам неколико пута са Јуром Керошевићем, легендом Хусинске буне. Носио сам рјешења за љетовање на мору, као синдикалац, њему и његовој супрузи“.
Да би човјек имао свој циљ у животу, да би знао куда и гдје иде, мора се и „паметан родити“, каже Анђелко Тодоровић, истичући да је био на омладинским радним бригадама, да је пропутовао са супругом, ишао на љетовања, на море и у бање.
„Све ситне неспоразуме у браку, ми смо брзо рјешавали. Супруга је знала какве су моје радне обавезе и поштовала је све то“, каже Анђелко.



Марија каже да је у међувремену оперисала кук, тако да се спорије креће, уз помоћ ходалице и штапа.

„Ми смо некада знали како се треба понашати, и у кући и на њиви, и у колу, када момци и дјевојке играју. Данас дјеца хоће све да постигну за годину, преко ноћи. Да добију стан, кола, да добро живе.  Мораш ићи у животу постепено, уз љествицу која није високо подигнута.  Ићи ћеш напријед, уколико си упоран.  Данас је живот добио велико убрзање. Треба се мало спустити на земљу, јер вјетар обара оне највисочије гране. Некада је велико чудо било када се људи разиђу након пет година заједничког живота, а данас не могу саставити ни пет мјесеци заједно“, каже бака Марија.
​
 Тодоровићи кажу да су задовољни својим животом, уздајући се у то да их здравље још мало послужи. Имају петоро унучади и двоје праунучади. За дуг и сретан заједнички живот, кажу, не постоји формула. То се у животу, једноставно, само од себе тако намјести.

Семберске новине/Љ.Љубојевић