Послије смрти мајке, британске краљице Елизабете Друге, њен најстарији син Чарлс наслиједио је трон, али и њено приватно богатство, колосално насљеђе. Иако ништа не обавезује британске монархе да објелодане своје финансије, зна се да је лично богатство краљице Елизабете око 370 милиона фунти.

Бакингемска палата, краљевска лондонска резиденција, и замак Виндзор, тридесетак километара западно од Лондона, државна су својина. Међутим, замак Балморал, љетовалиште краљевске породице, и резиденција Сандрингем, гдје краљевска породица традиционално слави крај године, били су у власништву краљице и њих насљеђује Чарлс. Краљица је такође посједовала колекцију марака у вриједности од око 100 милиона фунти. Чувени драгуљи на круни, процијењени на око три милијарде фунти, симболично су припадали краљици и аутоматски се преносе на њеног насљедника, сина Чарлса који се 60 година припремао да дође на ово мјесто.

Суверен и сувенир

Многи упозоравају да ће се он суочити с можда и непремостивим изазовом, како након краљичине смрти очувати монархију, поготово јер он нема ту врсту харизме и утицаја које је имала краљица Елизабета. Ако карипске земље буду сигнал другима, ако Комонвелт ослаби, ако не успије сачувати симболику и иконски статус британског монарха у земљи, можда ћемо свједочити претварању британске монархије у ранг који има Шпанија - без икакве политичке тежине у свијету. Да ли је британска монархија на заласку и постаје ли све више сувенир, а не суверен?

Краљица Елизабета Друга осликавала је деценијама симбол силе која је Британија некада била. Када је ступила на трон, Британија је била колонијална сила, а затим је то престала да буде. За све то вријеме краљица није била ни само британски суверен, ни сувенир.

Велика Британија је у свијести ученика Итона и студената Оксфорда и Кембриџа била и остала “Велика”. Због тога нису отвореног срца ушли у тадашњу Европску економску заједницу, а кад је она постала ЕУ, било је само питање тренутка кад ће из ње изаћи. Краљица Елизабета Друга била је симбол те маске, претворивши се у глобалну икону која је, уз енглеску фудбалску лигу, “Битлсе”, “Ролингстонсе” и чај у пет, чинила ту разгледницу.

Према ријечима професора и бившег српског амбасадора Дејана Поповића, мека моћ је оно што је до сада британску монархију чинило снажном.

- Није монарх неко ко ће одлучивати каква ће бити британска политика. То искључиво одређују парламент и влада, али она има улогу гаранта те уставне стабилности и кад год је долазило до одређене кризе, када су се смењивале владе, ту је била Бакингемска палата која је обављала тај трансфер власти на цивилизован начин - појашњава Поповић.

Додаје и да је краљица имала способност да своје ставове исказује на тих начин. Подсјетио је како је она предузела дискретне гестове када је требало да се краљевство дистанцира од апартхејда у Јужној Африци.

Историчар Вукан Марковић наводи да је она толико дуго владала да је постала икона прошлог, али и овог вијека. Истиче да је краљица била икона цијеле нације, све оно што чини да та земља буде “кул” и подсјетио да је Елизабета Друга виђена и у друштву тајног агента Џејмса Бонда, али и цртаног лика меде Падингтона. То ће се сада, додаје, можда промијенити са доласком Чарлса на престо. Каже да је тешко рећи како ће народ и историја посматрати Чарлса иако је он најавио да жели да модернизује монархију и да редефинише питање финансирања круне које су пратили скандали.

- Сигурно да ће Чарлс морати другачије да поступа, неће имати ту врсту имиџа који је имала његова мајка - рекао је Марковић и додао да сигурно предстоји период преиспитивања монархије.

Крмарење

Током своје 70 година дуге владавине краљица Елизабета је испратила 15 британских премијера, па чак и Винстона Черчила. Како наводе саговорници “Гласа Српске”, она се трудила да ојача утицај краљевства широм свијета, настојала да исправи неке грешке владе, поправи утисак, али је стварни политички опсег био споран.

Према ријечима историчара Милоша Ковића, британска монархија и даље представља највећи симбол краљевина у Европи.

- Она заиста има дубоке историјске корене. Међутим, данашња Британија пролази кроз озбиљну унутрашњу кризу која је културна, духовна и морална. Завладала је и једна атмосфера обрачуна са сопственом историјом и наслеђем. Али исто тако не верујем да се у догледној будућности ближи нешто што би могло озбиљније пољуљати положај ове монархије иако постоје трендови на оспоравању традиције и предања, односно ревитализације оног изворног “великобританског”, а у то спада и англиканска црква, која је такође у кризи - каже Ковић.

Оно што наруку новом краљу никако не иде, како је додао, јесте што је у свијести Британаца и даље несрећни брак са принцезом Дајаном. Нарочито послије њене смрти.

- Истина, он је показао одређену спремност да о актуелним питањима данашњице мисли својом главом и да о томе врло отворено говори, да се критички изражава о тим новим трендовима оспоравања и укидања традиције. И то му је донело доста противника. Због тога је веома тешко рећи колико ће он бити успешан у крмарењу бродом британске монархије након смрти своје мајке и олује која би могла уследити - наводи Ковић.

Дио британских аналитичара сматра како би он могао да буде много приступачнији од своје мајке, те да већ показује мало више емоција. А како намјерава да води краљевску породицу у 21. вијеку, јасно је, према мишљењу ових аналитичара, већ показао тиме што је вијековима стару церемонију доласка на престо, која је одржана у палати Сент Џејмс, први пут у историји отворио за британску јавност тиме што је дозволио директан телевизијски пренос. Нови краљ је тиме подигао вео који је висио над традицијом и помпом краљевске породице.

Чарлс се за долазак на власт дуго припремао. Бакингемска палата је реновирана и краљ намјерава да у будућности буде отворена као музеј. Своје одаје краљ је свео на минимум. Жели колективну управу краљевске породице, гдје тзв. “седам величанствених” треба да обавља већину краљевских дужности - краљ, краљица супруга Камила, принц Вилијам и војвоткиња Кејт, али и краљеви брат и сестра, принцеза Ана и принц Ендру са супругом.

Највећи изазов

Ипак, један од највећих изазова с којим би се могао сусрести Чарлс након смрти мајке и вишедеценијске краљице земаља Комонвелта биће да одржи овај савез на броју. Комонвелт је добровољно удружење 56 независних и равноправних држава. Краљица Елизабета Друга је као поглавар била призната у 15 земаља: Уједињено Краљевство, Антигва и Барбуда, Аустралија, Бахами, Белизе, Гренада, Јамајка, Канада, Нови Зеланд, Папуа Нова Гвинеја, Сент Китс и Невис, Света Луција, Сент Винсент и Гренадини, Соломонова Острва и Тувалу.

У таласу деколонизације који се догодио након Другог свјетског рата десетине нових независних држава настале су из остатака британског царства. Многе од њих, укључујући Индију, Нигерију и Пакистан, постале су републике, потпуно одбацивши монархију. Тај вишедеценијски процес наставља да се одвија - посљедња земља која је напустила монархију био је Барбадос. Укупно је седамнаест земаља отишло за вријеме Елизабетине владавине. Након смрти краљице ова тема је поново актуелизована. Све је више позива политичара и активиста из бивших британских колонија на Карибима да монарх више не буде шеф њихових држава и да Британија плати репарације за робовски рад. Посљедња земља која је најавила да ће се грађани на референдуму изјашњавати да ли ће постати република је Антигва и Барбуда.

Краљичин одлазак изазвао је и нови талас мучних сјећања због злочина које је Уједињено Краљевство починило у Јужној Африци, укључујући пљачку земље и дијаманата који још красе краљичину круну, те патње народа у Кенији усљед насиља које је спроводила краљичина влада.

Канадска професорица Налини Мохабир каже да је монархија нанијела штету бившим колонијама, као и народима који живе у њеном кавезу опточеном златом, и вјерује да је вријеме да се замисли будућност без тога.

У свом ауторском чланку она наводи да ће старосједиоци Канаде затражити од новог краља да се одрекне “Доктрине открића” као свог првог службеног чина. Овај закон, на чије поништавање позива, дозвољава колонијалној сили одузимање земље аутохтоних становника и оправдава насиље над њима. Она је саопштила и да народ Квебека, који је 1763. уступљен Британској империји, тражи укидање улоге “подгувернера” који је регионални представник британске круне. Напоменула је да Кариби и даље носе ожиљке које су оставиле деценије геноцида, ропства, присилног рада и колонијализма који су нанесени аутохтоним народима од Британске империје. Процес “одрицања од круне” јача и на Бахамима, Белизеу и Јамајци. Међу државама у којима је идеја изласка из Комонвелта помињана и раније је и Аустралија. Међутим, премијер Ентони Албанезе, упркос напорима које улаже од када је преузео функцију послије избора да та држава постане република, изјавио је да још није вријеме за овакве “драстичне” промјене. Сличног става је и премијерка Новог Зеланда Џасинда Ардерн.

Независност Шкотске

Краљица Елизабета Друга је из првог реда пратила како Индија, драгуљ у круни, напушта империју, а онда и сви остали. На крају је доживјела да Индија с петог мјеста глобалне економске силе изгура њену земљу. Да ли се сличан сценарио може поновити и са Шкотском, која је остала у краљевини само због тога јер је била увјерена да ће тако остати и у Европској унији? Историчар Александар Раковић управо упозорава на ту све већу опасност по британску империју. Како каже, уколико се Шкотска одвоји, биће то велики ударац за Уједињено Краљевство.

- То не значи да би сама круна била доведена у питање, али би на овај начин углед британске круне био додатно доведен у питање. Али то не би утицало на британску моћ. Чак и када не би било круне, британски империјализам би остао - сматра Раковић.

Везе српске и британске круне

Оно што је посебно интересантно у читавој овој причи у вези са круном јесу и везе српске и британске краљевске породице. По породичним и рођачким везама и по британској линији насљеђивања и чланови српске династије Карађорђевић имају право на британску круну. Престолонасљедник Александар Други Карађорђевић се као рођак са британском краљицом Елизабетом налази на 94. мјесту листе насљедника. А иза њега су синови Петар, Филип и Александар и још десет чланова породице Карађорђевић. Када се говори о овој вези, ту се прије свега мисли на повезаност двије краљевске породице и династије плаве крви Карађорђевића и Виндзора, преко Филипа, војводе од Единбурга, супруга краљице Елизабете. Када су краљ Александар Први Карађорђевић и краљица Марија Карађорђевић у Београду 1923. године добили будућег краља Петра Другог Карађорђевића, оца престолонасљедника Александра Карађорђевића, његов кум на крштењу био је британски краљ Џорџ Шести.

- Краљ Џорџ је био и мој кум на крштењу. Његова ћерка краљица Елизабета Друга је била моја кума. У време када ме 1945. године крстио патријарх Гаврило у Вестминстерској опатији, Елизабета је била принцеза. А њен супруг војвода од Единбурга био је стриц, близак рођак моје мајке Александре, ћерке грчког краља Александра и краљице од Југославије - открио је једном приликом престолонасљедник Александар Карађорђевић.

Родбинске везе Карађорђевића са војводом од Единбурга потичу од времена када се Маргарита од Бадена, ћерка друге сестре принца Филипа, удала 1957. за принца Томислава Карађорђевића. Упознали су се док је краљевић Томислав са браћом Андрејом и Петром живио са мајком краљицом Маријом Карађорђевић у егзилу у Лондону.

Карађорђевићи су везани за британску краљевску кућу и по томе што кнегиња Олга, супруга кнеза Павла Карађорђевића, потиче из грчке краљевске куће, па је тако и близак род принца Филипа. Њена рођена сестра принцеза Марина била је удата за млађег брата краља Џорџа Шестог, оца краљице Елизабете Друге. Она је била њена стрина. Од тога потиче и блискост краља Чарлса са ћерком кнеза Павла и кнегиње Олге принцезом Јелисаветом. Он је до сада показивао велико поштовање према православљу и Србима, те је новчано помогао и обнову Хиландара.


Глас Српске