У селу Кремна, недалеко од Ужица, некада је било 500 запослених и педесетак пензионера – сада је обрнуто, а у основној школи, у последње две деценије број ученика је готово преполовљен. Два ђака првака потпуно би се уклопила у ту суморну демографску слику да у ово планинско село нису стигли после Беча и Дубровника.
У Бечу и Дубровнику, где су живели, учионице се не греју пећима на дрва, све је комфорније и савременије. Али Кремна, по свему судећи, имају нешто што та места немају.

"Моја мама је из Дубровника, а тата је из Аустрије, мама јако пуно воли Тару, па смо дошли овамо. Лепо ми је, имам доста другара", наводи Тихо Вејковић Штајнер, ученик првог разреда.

Додаје да говори српски, дубровачки, немачки и енглески, а у плану му је, како каже, и савладавање француског.
Од брата Тиха неколико минута старији Вито своје креманско детињство доживљава као велику авантуру у којој су игре са другарима и његова радозналост неспутани.

"Живим у Селаковићима, па до школе у Кремнима, када није велики снег, пешачим заједно са братом", објашњава Вито.

Пре пар година досељена, ова породица је Креманцима већ прирасла за срце. Лепо су се и лако уклопили у овдашњи начин и ритам живота.
​
"Родитељи веома добро сарађују, поготово мајка, која ради са нама разне пројекте, укључили су се максимално", наводи Драгица Лучић, директорка ОШ "Богосав Јанковић" у селу Кремна.

Свему што Креманци одавно знају, о свом чудесном селу између Шаргана и Таре, ова породица је дала потврду и подгрејала наде.

"Свеж је ваздух, комшије деле овде све", наводи Тихо.

И док се други одавде исељавају, они који су могли да бирају било које место на планети, за себе и своју децу, одабрали су управо – Кремна.

РТС