САБИНА КАРИЈАШЕВИЋ: Уз асистента моје дијете боље и лакше напредује :: Semberija INFO ::

 

САБИНА КАРИЈАШЕВИЋ: Уз асистента моје дијете боље и лакше напредује


У Бијељини је недавно потписан Споразум за асистенте у настави за ученике са потешкоћама у развоју између Градске управе Града Бијељина, ЈУ Пољопривредне и медицинске школе Бијељина и Педагошког факултета у Бијељини.
 
Љубица Млађеновић, шеф Одсјека у Одјељењу за друштвене дјелатности за образовање и  науку, омладину, породичну заштиту и популациону политику у Градској управи Града Бијељина казала је за „Семберија инфо“ да се на идеју за потписивање Споразума за асистенте у настави за ученике са потешкоћама у развоју дошло из разлога што се посљедњих година све више повећава број дјеце са тим проблемом.
 

Љубица Млађеновић

-Запажено је да се у Пољопривредној и медицинској школи, која има трогодишња занимања, уписује највећи број дјеце са потешкоћама, а прошле године уписано је њих 11. Мислим да је то највећи број дјеце са потешкоћама икада уписаних у средњу школу са подручја града Бијељина. Ми у евиденцији имамо 74-оро дјеце 2007. годиште и које је категорисала првостепена комисије за процјену при Центру за социјални рад, а више од 45-оро дјеце која су 2008. годиште“, рекла је Млађеновићева и додала да је рад са дјецом са потешкоћама у развоју специфичан, јер су то дјеца која имају аутизам, проблеме са говорном комуникацијом, проблеме са слухом или неким другим менталним поремећајима које категорише комисија.

-Тренутно имамо два студента који раде као асистенти са дјецом - Оливера Караман и Анастасија Манигода. Више од три мјесеца је прошло од како су асистенти укључени у наставу и резултати су јако видљиви. Упозната сам са тим, јер од асистената сваке седмице добијам извјештај. На почетку је било довољно да су дјеца присутна на часовима и имаће пролазну оцјену, а сада је другачије.Неки су вољно, а неки безвољно натјерани да раде, те сада неки имају и четворке и петице. За мене лично све је помак, важно је да они нешто раде. Ми се трудимо да ту дјецу оспособимо за будућност, да извлачимо из њих максимално“, истакла је Љубица Млађеновић.

-Сматрам да смо са асистентима направили добар подухват, а са друге стране све је већи број оних који завршавају Педагошки факултет, а немају могућности да се запосле и да остваре радно искуство. Градска управа Града Бијељина је поднијела приједлог за измјену закона о средњем образовању, гдје тражимо измјену закона у контексту да се предвиди да све јединице локалне самоуправе, које су расположене да финансирају рад асистената, учествују у средњем образовању и да ангажују асистенте, а Град Бијељина финансира рад асистената на основу Закона о волонтирању.  Асистенти кроз волонтерске књижице остварују 20 радних сати недјељно и  добијају одређену надокнаду за то. Ја бих вољела да од сљедеће школске године то буде у контексту закона о раду гдје би оне као волонтери стицали радно искуство које би се водило као приправнички стаж. На тај начин ми бисмо „повукли“ одређени број особа са бироа и запослили их, да ли на годину или двије. Трудићу се да са другим представницима Градске управе продужимо период трајања овог пројекта, да ови асистенти који су почели да раде са првом годином буду са ученицима до краја њиховог школовања. За наредну школску годину очекујемо упис око једанаесторо дјеце са посебним потребама у средње школе, те да и за њих обезбиједимо асистенте “, нагласила је Млађеновићева.
 
Оливера Караман, дипломирани професор разредне наставе и студент на мастер студијама разредне наставе на Педагошком факултету у Бијељини, рекла је за ,,Семберија инфо’’да се игром случаја догодило да постане асистент дјеци са потешкоћама у развоју у Пољопривредној и медицинској школи, те да ради у два одјељења.
 

Оливера Караман

-Била сам незапослена и на бироу су ме питали да ли би радила тако нешто, ја сам, наравно, пристала одмах, иако нисам знала која је школа у питању, ни да ли је основна, а камо ли средња. Радим у два одјељења. У првом одјељењу гдје је највише часова имам четворо дјеце - три дјевојчице и једног дјечака, и они су смјер фризер. У другом одјељењу будем повремено, зависи када код фризера немам час и ту имам, такође, четворо дјеце -три дјечака и једну дјевојчицу, а они су пекари“, казала је Короманова и додала да када су питању здравствени проблеми ове дјеце, ради са два дјечака са оштећењима слуха и говора, један дјечак никако не чује и не прича, док други понешто чује и прича, а шесторо остале дјеце -два дјечака и четри дјевојчице су са блажим менталним сметњама.

-Моје досадашње искуство у раду са овом дјецом је позитивно. Када сам кренула тек да радим нисам била сигурна да ће све ово да функционише, међутим кренуло је све у добром смјеру, дјеца су јако добра. Прва седмица је била најтежа док смо се упознали. Почела сам у разреду фризера, ту сам одмах приступила прво дјечаку који по нешто прича и чује, јер сам сматрала да је њему помоћ можда најпотребнија. Кренула сам са њим да сједим, међутим ту прву седмицу није ме нешто прихватио, али већ од друге седмице је све кренуло на боље. Почели смо више да сарађујемо и сам је почео да тражи помоћ од мене. Такође, и три дјевојчице из тог разреда су ме јако лијепо прихватиле. Као и већина дјеце на неким часовима су више мотивисани да раде, на некима мање, неке предмете воле, неке не. До сада им је моја помоћ можда највише требала на математици,  српском и информатици. На неким предметима успијем да радим са свима истовремено, на некима не. Рецимо на информатици могу да стигнем да радим само са њих двоје. Углавном на свим часовима када треба нешто да се ради, они сви раде, слушају и сарађују, поготово је дјечак јако мотивисан да има боље оцјене, бори се, труди, хоће да учи са мном и све стиже да заврши. У разреду пекара будем понекад, ту, такође, имам четворо дјеце - дјечак који не чује никако и не прича је, али је јако мотивисан за рад, неко ко све обавезе изврши, док остало троје су мало мање мотивисани. Генерално, сав тај разред је мало немирнији, па се они са њима свима уклапају, али када сам ја ту, они са мном раде, мало више уз наговарање и причу, али и хоће и могу. Тешко  је радити са више дјеце у једном разреду, тешко је испратити све четворо, али се уклапамо, неком је потребна помоћ на овом часу, неком на сљедећем, али битно је да они имају напретка и да им се може помоћи. На неким предметим можда им помоћ није превише потребна, али на неким јесте. Многе ствари не могу сами, у много чему они и заостају и потребно им је посебно посветити пажњу и мотивисати их да раде. Сматрам и да је велики плус што они иду са осталом дјецом у школу. Јако су друштвени и сасвим нормално су прихваћени од остале дјеце“, истакла је Караман.
 
Анастасија Манигода, студент друге године Педагошког факултета у Бијељини, смјер Техничко образовање, а такође асистентет у Пољопривредној и медицинској школи рекла је да је након конкурисања за општинску стипендију, коју није добила из разлога што смјер који студира није на листи занимања која улазе у избор стипендирања, добила је понуду из Градске управе Града Бијељина да ради волонтерски као асистент са дјецом која имају потешкоће у развоју.
 

Анастасија Манигода

-Пошто студирам Педагошки факултет и моја будућа професија је рад у просвјети, сматрам да ми је то изузетно добра подлога за даљи рад и образовање. Такође, моја велика жеља је да помогнем малишанима, да њихови дани у школи не буду стресни и да се у школи не разликују од друге дјеце, при савладавању градива, јер је професорима тешко да се посвете сваком дјетету. Радим са два ученика, дјечаком и дјевојчицом, који похађају смјер ,,агропроизвођачи’’ и до сада сам имала позитивно искуство у раду са њима. Од почетка су ме добро прихватили и изградили смо јако лијеп однос. Поштују ме као и професоре, а са друге стране имају слободу да ми кажу неке своје проблемчиће који нису везани за школу и градиво, али, наравно, послије часа“, казала је за ,,Семберија инфо’’ Манигода и додала да је са дјецом којима је асистент свакодневно у контакту и да је увијек доступна за њих и њихове недоумице.

- Дјеца са сметњама у интелектуалном развоју суочавају се са многим потешкоћама. Ипак, неки од најчешћих проблема су тешкоће у памћењу, проблеми са пажњом, проблеми у логичком размишљању и рјешавању проблема, као и многи други. Нпр. дјевојчица ради по прилагођеном плану и програму. Могу слободно рећи да сам за три мјесеца рада са овим малишанима уочила знатно побољшање. Сматрам да су асистенти оваквим ученицима у настави јако потребни. Дјеца су задовољна овим начином рада, вољни су и мотивисани за све активности“, нагласила је Анастасија Манигода.
 
Сабина Каријашевић, мама дјечака који похађа Пољопривредну и медицинску школу у Бијељини и сарађује са асистентом, казала је да њен син има тешко оштећење слуха и да носи слушне апарате, те да је категорисан и похађа наставу по прилагођеном плану и програму.
 

Сабина Каријашевић

-Када је имао двије и по године установљено је да има тешко оштећење слуха и тада почиње наша борба. У том периоду почели смо да одлазимо код сурдоаудиолога, који са дјецом раде вјежбе и уче их да причају. На вјежбе говора одлазили смо у Бањалуку, Тузлу и у Савез глувих и наглувих у Бијељини. Дали смо све од себе да то успије, јер му је, на неки, начин било ускраћено дјетињство. Све савјете и упуте од љекара и стручњака слиједили смо. Код куће смо бојили бојанке не би ли развио механику покрета, јер и она утиче на развој говора. У школи, као и по природи био је много ћутљив и миран, а до петог разреда ја сам одлазила на поједине часове не би ли се ослободио и почео говорити. Основну школу завршио је у Јањи, а за категорисану дјецу у Јањи није било мјеста, јер је донесен закон да категорисана дјеца не могу ићи ту у школу, те смо га због тога уписали у Пољопривредну и медицинску школу. У почетку му је било тешко да прихвати путовање, као и нову средину и другаре. Ипак, имао је среће да са њим у разред иду другарице са којима је ишао у обданиште и у исти разред у основној школи, па му је било лакше и помажу му као и свих ових година. Ипак, велики напредак и самопоуздање показао је када са њим почела радити аистенткиња Оливера Короман“, истакла је Каријашевићева и додала да све што не разумије на часу, Оливера је ту да му објасни шта треба да уради.

-Као мајка ја сам презадовољна, јер моје дијете уз асистента боље и лакше напредује. Моје мишљење је да су асистенте још давно требали увести у средње школе. Моје дијете је задовољно, ја сам задовољна, а надам се да ће се и други родитељи, чијој дјеци треба помоћ, сложити да се у средњу школи стално уведу асистенти. Нашој дјеци биће лакше, као и нама родитељима, јер знамо да стручна лица раде са њима у сегментима гдје је помоћ потребна. Веома је битно да дјеца са потешкоћама у развоју имају више разумијевања од стране државних и општинских органа, јер су они јако интелигентни, послушни и надарени за многе активности. Ја сам презадовољна како асистенткиња Оливера позитивно и едукативно дјелује на мог сина. Како асистенткиња, тако и разредница Бранкица Радовановић Трновац јако води рачуна о свој дјеци у разреду, посебно о дјеци са сметњама у развоју, а у мом случају о дјетету које има тешко оштећење слуха, увијек је ту да помогне и олакше на чему сам јој веома захвална“, закључила је за ,,Семберија инфо’’ Сабина Каријашевић.

Семберија инфо