Ведрана Ракић, системски породични психотерапеут, сугерише шта чинити када се нађемо у тешким животним ситуацијама :: Semberija INFO ::

 

Ведрана Ракић, системски породични психотерапеут, сугерише шта чинити када се нађемо у тешким животним ситуацијама


Кроз буру живота не морaмо пролазити сами
 
О важности психотерапије и знацима који указују на то да нам је потребна стручна помоћ, за ,,Семберија инфо”, говори Ведрана Ракић, системски породични психотерапеут.


 
 
Шта је психотерапија и која је њена  важност у очувању менталног здравља, а кроз призму савремених изазова?
-Психотерапија или терапија разговором је колаборативни третман заснован на љековитом односу клијента и психотерапеута. Суштина тог односа је у томе да је једна особа, клијент, у стању одређеног несклада и да трпи одређену патњу, осјећа се лоше и тражи стручну помоћ од особе која је обучена и способна да јој помогне у процесу промјене. Утемељена у дијалогу, психотерапија омогућава сигуран простор у којем клијенти отворено разговарају са особом која је објективна, неутрална, неосуђујућа и стручна за област менталног здравља. Психотерапијом се унапређује квалитет живота, долази до рјешења за неку непријатну животну ситуацију и унапређује лични раст и развој. Стога од психотерапије могу имати бенефит сви људи, невезано за њихов тренутни ментални статус. Нарушено ментално здравље није предуслов за психотерапију. Вријеме у коме живимо је бременито стресом и различитим животним изазовима, развојним односно животно очекиваним кризама (брак, родитељство, одлазак дјеце из породичног гнијезда, пензионисање...) или неочекиваним кризама (рат, поплаве, земљотрес, пандемија, развод, стерилитет, болести, губици и сл). Наше друштво је хронично оптерећено траумом и преживљавањем, као и свим посљедицама које произилазе из тога и погађају у неповољном смислу функционисање ширег система, а потом и мањих система (нпр. породице) и појединца. Јако је важно у јавном простору пажњу посветити темама менталног здравља као и ресурсима које грађани имају у оквиру својих локалних заједница за којима могу посегнути у тешким ситуацијама. Носећа порука која би требала бити упућена је да се сви прије или касније, понекад или често налазимо у тешким животним ситуацијама, али да кроз њих не морамо пролазити сами.  
 
Који су то проблеми са којима Вам се најчешће јављају клијенти?
-Људи се јављају за психотерапијску подршку мотивисани различитом лепезом разлога из свакодневног живота. Желе нешто добити за себе, нпр. отклон од тренутних симптома (депресивне и анксиозне тегобе), подршку у превазилажењу значајних животних криза као што су партнерски конфликти, развод, болест у породици, смрт, губитак посла… или лакше донијети важну животну одлуку из поља родитељства, посла, интерперсоналних односа и сл. Свима нам је потребно наше сигурно мјесто гдје можемо само ,,бити” и говорити отворено. Често се дешава да из различитих разлога не разговарамо о својим проблемима са блиским људима или процјењујемо да такве немамо у свом животу. Психотерапија нам може одговорити управо на ту базичну људску потребу за повезаношћу у ситуацијама које су нам тешко савладиве.  Само искуство истинског контакта са другом особом је љековито. Топла, прихватајућа и професионална релација у психотерапији постаје корективно емоционално искуство за клијенте.
 
Иако све чешће разговарамо о менталном здрављу и важности менталне хигијене, чини се, да је одлазак на психотерапију, на нашим просторима још увијек праћен бројним предрасудама.
-Још увијек је присутна стигма повезана са тражењем помоћи у вези менталног здравља или других животних питања од стране помагачких професиналаца. На животне проблеме људи често гледају као на лични или породични неуспјех и срамоту, нешто што треба крити од других. Битно је истаћи и да је промјена оно чега се људи плаше. Њихова ситуација, колико год тегобна била, им је позната. Често ће се многи одлучити да живе у познатој тегоби, него у непознатом и због тога застрашујућем бољитку. Иако некада звучи чудно, ми често уз себе задржавамо потешкоће од којих имамо секундарну корист. Некада те секундарне користи нисмо свјесни. Нпр. бићемо преокупирани анксиозношћу/паничним нападом како се не бисмо бавили важнијом промјеном коју квалитетнији живот изискује од нас нпр. да преиспитамо блиске односе, неке од њих напустимо, а изградимо нове, да промијенимо пословни амбијент, да појачамо границе у односу на породицу и сл. Такође, не треба занемарити ни значајан број особа које разлоге за властите потешкоће виде изван себе, инпутирајући ,,тамо негдје”  кривицу. Такве особе ће се ријетко наћи у терапијским собама као клијенти. Најзначајнија промјена са којом се суочавам, по питању све веће учесталости јављања клијената за савјетовање и психотерапију, наступила је од периода пандемије. Током тог периода у јавном простору се доста говорило о важности менталног здравља, поред физичког, многе колеге су користиле разне формате друштвених мрежа како би извршили позитиван утицај на људе, едуковали их и помогли им. Извјестан вео је скинут са стигме о психотерапији и све више људи разумије да психотерапијска подршка није знак слабости личности, него снаге да препознамо своје капацитете и лимите које ослушкујемо као сигнале за позивање другога у помоћ. Промјена која ме радује је и пораст мушких клијената у терапијској соби. У ранијем периоду, бар када је у питању мој рад, чешће сам се сретала са женама и оне су искључиво иницирале партнерску или породичну терапију. Дефинитивно, свједочим позитивној промјени по питању бриге о менталном здрављу наших суграђана у Бијељини.
 
У којој мјери недовољна брига о психичком здрављу утиче на квалитет живота?
-Вољела бих напоменути важну ствар, а то је да смо ми, људи, био-психо-социјална бића. Цијели наш живот представља интеракцију унутрашње и спољашњег, комуникацију нашег унутрашњег свијета са оним који нас окружује. У тој интеракцији ми спознајемо ко смо, какав је свијет чији смо дио, јесам ли ја важан као особа другима или не, да ли сам вољен, итд. На основу искуства градимо своја увјерења, вриједносни систем, мапу стварности на основу које се крећемо кроз живот. У тој мапи стварности можемо потражити одговоре зашто живимо онако како живимо, зашто смо правили и правимо одређене изборе, преиспитивати наша увјерења са могућношћу увођења измјена у животни систем навигације. Када говоримо о квалитету живота не могу а да се не дотакнем чињенице да је ментално здравље не одвојиво од физичког, да не постоји јасна, видљива граница између та наша два аспекта. Наш неизбалансиран ментални статус може допринијети развоју физичких симптома и стања, нарочито када говоримо о потиснутим емоциналним потребама, што се често среће у раду са клијентима који (између осталог) пате од аутоимуних болести. Такође, пољуљања ментална стања могу пратити период суочавања човјека са физичком болешћу и повредама, те кроз рад на психолошком пољу убрзава се период физичког опоравка. Промјена једног дијела система организма утиче на промјену другог, као што и промјена једног члана породице утиче на промјену функционисања цијеле породице.
 
У општој поплави разних ,,мајстора живота”, колико често они који траже помоћ закуцају на погрешна врата?
-По мом мишљењу, сасвим је природно да прије или касније у животу покуцамо на нека ,,погрешна врата”. Не постоји 100% извјесност и сигурност у животу. Сваки избор носи са собом одређени ризик, а без предузимања ризика не бисмо се ни помијерали по питању развоја. Животне грешке нису баук, нарочито када смо млади. Као људска бића имамо право да гријешимо и да из својих грешака учимо. Оно што могу сугерисати читаоцима је да се детаљно информишу о конкретној подршци која им је потребна у животу и професионалним компетенцијама особе којој планирају поклонити своје повјерење, да информације обрађују критички и да дају себи дозволу да се предомисле у смислу да уколико у односу који граде са професионалцем ког су одабрали (то може бити и сертификовани психотерапеут, а не само неки ,,мајстор живота’’ или гуру) осјете да нешто не штима и да им њихов приступ није по мјери треба да потраже помоћ на другом мјесту. Такође, професионалност психотерапеута се препознаје и по томе што не даје готова рјешења клијентима (иако би многи клијенти баш то жељели), него настоји им помоћи да формулишу своја рјешења и проведу их у дјело.
 
За крај, шта би била Ваша порука нашим читаоцима, како да, на правилан начин, ослушкују себе,  како да препознају  да ли им је потребна помоћ, те да не би ишли до крајњих граница издржљивости и тако угрозили своје ментално здравље?
-За ментално здравље је од изнимне важности да будемо у контакту са собом, истински заинтересовани за себе, да ослушкујемо себе у смислу шта нам то наше емоције и понашања, па и симптоми поручују о тренутној животној позицији, нарочито уколико осјећамо извјесно животно незадовољство, да поштујемо властите потребе, да реално/цјеловито сагледавамо себе и свијет око себе, са свим нашим манама  и врлинама и као таквим прихватамо и себе и друге, и живот. Наш цјеложивотни задатак је да развијамо отвореност, мултиперспективност и толеранцију на егзистенцију. Опет бих да поновим, јер сматрам корисним за све нас да то нагласим за крај, да смо ми људи бића од крви и меса, погрешиви, да се кроз живот суочавамо са бројним изазовима, стресовима, кризама и траумама, а да су наши капацитети ношења са проблемима потрошиви, те да је јако важно да у ситуацијама када се осјећамо немоћно, безизлазно, усамљено, непријатно, потражимо подршку у својој околини. Не морамо кроз буру пролазити сами. Лакше је када уз себе имамо особу од повјерења, која умије са слуша, подржи, разумије  и прихвати. Поред свега овога, психотерапија нас оснажује кроз унапређење вјештина рјешавања проблема при суочавању са будућим изазовима у животу.


Семберске новине - Семберија инфо