Радмила Нешковић, дипломирани пољопривредни инжењер ратарства и повртарства: Никада се нисам покајала око избора животног позива :: Semberija INFO ::

 

Радмила Нешковић, дипломирани пољопривредни инжењер ратарства и повртарства: Никада се нисам покајала око избора животног позива


Радмила Нешковић, дипломирани пољопривредни инжењер ратарства и повртарства, за ,,Семберија инфо''
Никада се нисам покајала око избора животног позива
 
Након завршене средње школе, у мом случају то је била Гимназија „Филип Вишњић“, мало нас је знало чиме ће се у животу бавити и која је то сфера интересовања, када је професија у питању, каже на почетку разговора за „Семберија инфо“  Радмила Нешковић, дипломирани пољопривредни инжењер ратарства и повртарства, запослена у Ресору за пружање стручних услуга у пољопривреди Министарства пољопривреде Републике Српске.
 
Радмилу је животни пут након средње школе одвео на Пољопривредни факултет у Земун. Каже да се никада није покајала око избора животног позива, али би се, како каже, из ове перспективе радије опредијелила за смјер заштита биља или воћарство, које је све више у експанзији.

- У вријеме када сам уписала факултет, у Семберији је, углавном, било заступљено ратарство и повртарство, те је то и био смјер за који сам се опредијелила. Рођена сам у Бијељини, родитељи су из Међаша и Трњака. У Семберији је пољопривредно земљиште велики привредни ресурс, те је и то руководило нас који смо се опредјељивали за студирање на пољопривредним факултетима. Земунски Пољопривредни факултет је био изузетно цијењен у вријеме када сам га уписала. Систем студирања је био такав, да се добијало пуно теоретског знања и праксе. Ипак, мислим да се права пракса добија онда када отпочне конкретан рад у предузећу, на пољопривредном добру, у институту или у пољопривредном заводу, гдје сам и ја радила. Пуно сам учила уз старије и искусније колеге у Пољопривредном заводу Бијељина и ту сам стицала оно практично искуство. Стицајем околности, током студија, родила сам првог сина и након тога сам дипломирала. И у то вријеме било је пуно незапослених, међу њима и пољопривредних инжењера. На посао сам након тога чекала пуних шест година. Запослила сам се у једном сектору на ПД „Семберија“ који је убрзо прерастао у Пољопривредни завод. У Заводу сам радила све до оснивања Савјетодавне службе Министарства пољопривреде, гдје радим, ево,  већ неких двадесетак година“.

Радмила за ,,Семберија инфо’’ каже да је заједно студирала са својим супругом Душаном, те да су у исто вријеме и завршили факултет.
- Муж је радио на ПД „Семберија“ и након тога је отишао у неке институције, гдје се више бавио пољопривредним политикама, док сам ја остала у области која је непосредније везана за пољопривредну производњу. Синови су већ одрасли људи, старији син је ожењен и већ имам од њега двије унуке. То је посебна радост, након рођења два сина. Када већ причамо о овим стварима, могу да кажем и то да је женама увијек било некако теже приликом добијања посла и креирања пословне каријере. Послодавци су и раније, а то је пракса и данас, водили рачуна о томе да ли ће се радница, која се тек запосли, убрзо и удати, да ли планира породицу, има ли мало дијете, да ли ће то утицати на чешће одсуствовање с посла. У животу, све се некако усклади и доведе у ред. У мом случају, конкретно, помоћ моје мајке је пуно значила када сам почињала радити. Старији син је био тек кренуо у школу, млађи имао око годину дана. Муж је имао своје обавезе. Све се то некако успијева организовати, ускладити на дневном нивоу, почевши од одвођења дјеце на тренинге, припреме оброка за наредни дан. У таквим случајевима понекад ће вам помоћи бака, тетка, неко од чланова фамилије“.

Говорећи о свом тренутном послу савјетодавца у Ресору за пружање стручних услуга у пољопривреди, Радмила каже да је то добар посао за све инжењере пољопривреде, с обзиром на различите радне активности, боравак на терену, могућност остваривања контаката са људима на њиви, у пластенику, на сеоском имању, у воћњаку.
- Отворена је и могућност за стручно усавршавање, што у сваком случају овај посао сврстава међу занимљивије у овој бранши. Надам се да ћу и свој радни вијек заокружити и провести као виши стручни сарадник за ратарство и повртарство. Заиста, искрено вам кажем, нисам се покајала што сам одабрала ову професију, иако нисам имала неких додирних тачака с пољопривредом током одрастања. Вјероватно бих овај позив поново одабрала, када бих била у ситуацији да бирам“.


 
Што се тиче тренутног стања у пољопривреди на подручју Семберије, Радмила Нешковић каже да је у посљедње вријеме производња хране избила у први план.
- Храна је неопходна људима и мора се производити. Само је питање да ли ће то бити конвенционална производња или ће се више тежити ка органској производњи. Чињеница је да у свијету има све мање обрадивих површина на којима се храна може производити. Проблем представља и одлазак младих са села, не само у Републици Српској и БиХ, већ и на западном Балкану. Организација ФАО већ је озбиљно забринута око тога, ко ће производити храну у блиској будућности. Климатске промјене нас приморавају да размишљамо о узгоју неких нових култура. Производња поврћа у затвореном простору све више ће бити заступљена. Ми нисмо изоловано острво, већ све више зависимо од свјетских трендова и процеса у тој области. Земљиште је ресурс и треба га тако и посматрати ио вредновати“.
 
Услови на семберском селу данас су кудикамо бољи, него прије двадесет или тридесетак година. Изграђена је инфраструктура, а села, поготово она која су ближе граду, ни по чему не оскудијевају у различитим садржајима’’, каже Радмила Нешковић, истакавши да се тренутно највише истиче недостатак младих на селу.
- Све је више старијих особа које се баве пољопривредом. Радује нас сваки нови примјер младог пољопривредника који је засновао породицу и одлучио да остане на селу. То је за све нас велики добитак. Не морају се сви школовати на факултетима и радити у јавном сектору или у индустрији. У нашем Ресору имамо младе приправнике, волонтере који су завршили пољопривредни факултет. Ријеч је о вриједним младим људима који су спремни да уче и да раде. Уз факултетско знање, неопходна је и пракса на конкретним пословима“, каже на крају разговора за ,,Семберија инфо’’ Радмила Нешковић. Снијег, који је на подручју Семберије недавно пао, само је од помоћи озимим усјевима, јер се након топљења снијега повећавају залихе влаге у земљишту, а биљке су у протеклим годинама оскудијевале с влагом у прољећном периоду, каже Радмила Нешковић, виши стручни сарадник за ратарство и повртарство у Ресору за пружање стручних услуга у пољопривреди при Министарству пољопривреде РС.


 
 Прихрана је прва мјера на почетку вегетације
 
- Прихрана је прва мјера његе која се примјењује почетком вегетације и она ће убрзо почети, када дневне температуре достигну осам до девет степени Целзијусових изнад нуле. Биљке тада почињу нормално да се развијају, кориштењем ђубрива које им се понуди. У току је и пријављивање за реализацију подстицаја за засијану пшеницу које додјељује Министарство пољопривреде. Пољопривредни произвођачи свакодневно долазе у нашу подручну канцеларију. Услов за остваривање свих подстицаја, као и за регресирано гориво је редовно ажурирање свих података у Регистру пољопривредних газдинстава, тако да им и ми помажемо око завршавања тих послова. Носиоци семберских пољопривредних газдинстава су, углавном, старије старосне групе које често нису у могућности да самостално попуњавају обрасце око ажурирања података. Мало је пољопривредних газдинстава гдје су носиоци газдинства млађе особе. Некима је неопходно мало више времена да схвате која је КЧ јединица и која КЧ парцела, јер се мора прецизно навести на којој КЧ парцели се налази усјев за подстицај, с обзиром на то да се редовно врше контроле на терену“, каже Радмила Нешковић.


Семберске новине - Семберија инфо