КРОЈАЧКИ САЛОН ,,СЛАВИЦА 11’’ СПРЕМНО ЧЕКА МУШТЕРИЈЕ
Брачни пар Жужа: Машина нам је одшколовала дјецу
Ношени ратним вихором минулог Oдбрамбено – отаџбинског рата, брачни пар Славица и Драган Жужа са породицом из околине Грачанице, 2002. године доселили су се у Бијељину, а 2003. године отворили су свој кројачки салон „Славица 11“ у Улици Димитрија Туцовића 1.
Славица Жужа, насмијана и ведра кројачица, казала је да је кројачки занат завољела још као дјевојчица, гледајући своју маму како шије, а била је самоука и све шила ручно, без машине.
- Мама је била самоука, она је све ручно шила, прво је кројила, па шила и тако сам ја уз њу завољела овај посао. Када сам била дјевојчица, тата ми је купио машину, ножну, па сам учила на њој. Мама је кројила, а ја шила на машини. Још док сам ишла у основну школу, завршила сам и курс, да научим да радим на машини. Пошто сам се јако млада удала, ванредно сам завршила смјер за текстилног техничара, јер сам у то вријеме радила у фабрици „Алхос“ Сарајево, а они су своје раднике слали на дошколовавање, а након тога радила сам у занатској радњи „Олимп“, присјетила се за портал ,,Семберија инфо’’ Славица Жужа и додала да се са машином за шивење дружи више од 40 година.
- Прије него што смо се доселили у Бијељину, живјели смо у Брчком, гдје сам имала своју кројачку радњу осам година. Почела сам са једном машином, па сам полако куповала још и тренутно имам три машине на којима радим. Од тога смо одшколовали дјецу. У Бијељину смо се доселили 2002. године, а већ 2003. отворила сам кројачку радњу у Бијељини и дан - данас радимо. На „игли“, односно као кројач нико се никада није обогатио. Важно је да имамо довољно и може да се живи од овог посла“, казала је Славица Жужа и додала да јој супруг Драган, који је иначе обућар по струци, много помаже у радњи. Обучила га је, те јој је он велика подршка.
Казала је да у данашње вријеме све мање људи посјећује кројачке салоне ради шивења неких одјевних комада, али да суграђани доносе много тога на преправку.
- Већином људи купују гардеробу у све попоуларнијим секенд хенд радњама и нас су потиснули на неки начин. Некада када се ближила Нова година нисмо могли дићи главу од машине, а сада ништа. Поправке се много раде, рајсфешлуси се често мијењају. Када сам почињала да радим, шила сам много костиме, капуте, матурске хаљине, али сада сви много мање траже да им се нешто сашије. Ко је упоран и не одустаје од овога посла, он и опстаје. Без обзира на све то, ја сам задовољна, зарадимо колико је потребно за живот“, закључила је ,,Семберија инфо'' Славица Жужа.
Семберске новине - Семберија инфо
Ношени ратним вихором минулог Oдбрамбено – отаџбинског рата, брачни пар Славица и Драган Жужа са породицом из околине Грачанице, 2002. године доселили су се у Бијељину, а 2003. године отворили су свој кројачки салон „Славица 11“ у Улици Димитрија Туцовића 1.
Славица Жужа, насмијана и ведра кројачица, казала је да је кројачки занат завољела још као дјевојчица, гледајући своју маму како шије, а била је самоука и све шила ручно, без машине.
- Мама је била самоука, она је све ручно шила, прво је кројила, па шила и тако сам ја уз њу завољела овај посао. Када сам била дјевојчица, тата ми је купио машину, ножну, па сам учила на њој. Мама је кројила, а ја шила на машини. Још док сам ишла у основну школу, завршила сам и курс, да научим да радим на машини. Пошто сам се јако млада удала, ванредно сам завршила смјер за текстилног техничара, јер сам у то вријеме радила у фабрици „Алхос“ Сарајево, а они су своје раднике слали на дошколовавање, а након тога радила сам у занатској радњи „Олимп“, присјетила се за портал ,,Семберија инфо’’ Славица Жужа и додала да се са машином за шивење дружи више од 40 година.
- Прије него што смо се доселили у Бијељину, живјели смо у Брчком, гдје сам имала своју кројачку радњу осам година. Почела сам са једном машином, па сам полако куповала још и тренутно имам три машине на којима радим. Од тога смо одшколовали дјецу. У Бијељину смо се доселили 2002. године, а већ 2003. отворила сам кројачку радњу у Бијељини и дан - данас радимо. На „игли“, односно као кројач нико се никада није обогатио. Важно је да имамо довољно и може да се живи од овог посла“, казала је Славица Жужа и додала да јој супруг Драган, који је иначе обућар по струци, много помаже у радњи. Обучила га је, те јој је он велика подршка.
Казала је да у данашње вријеме све мање људи посјећује кројачке салоне ради шивења неких одјевних комада, али да суграђани доносе много тога на преправку.
- Већином људи купују гардеробу у све попоуларнијим секенд хенд радњама и нас су потиснули на неки начин. Некада када се ближила Нова година нисмо могли дићи главу од машине, а сада ништа. Поправке се много раде, рајсфешлуси се често мијењају. Када сам почињала да радим, шила сам много костиме, капуте, матурске хаљине, али сада сви много мање траже да им се нешто сашије. Ко је упоран и не одустаје од овога посла, он и опстаје. Без обзира на све то, ја сам задовољна, зарадимо колико је потребно за живот“, закључила је ,,Семберија инфо'' Славица Жужа.
Семберске новине - Семберија инфо
