Портал „Семберија инфо“ доноси причу о младој професорици из Угљевика која је након завршетка школовања имала неколико добрих прилика да се не врати родној груди.

И све их је пропустила. Посљедњих година свједоци смо одласка младих људи са наших простора гдје се економски разлози најчешће наводе као главни покретач миграција. На другој страни, свједоци смо случајева у којима млади људи остају или се враћају у родни крај. Једна од таквих је млада професорица из Угљевика, Јована Спасојевић. Она је након завршене гимназије у Угљевику уписала Одсјек за машинство на Факултету техничких наука у Новом Саду и у року положила све испите. По завршетку додипломског уписала је постдипломске односно мастер студије гдје приводи крају свој завршни рад.



- Ни једног момента током студија нисам размишљала о одласку било гдје. Угљевик је био једина опција. Нисам имала представу гдје ћу радити, али сам била сигурна да ће бити мјеста за једну младу инжењерку машинства. Тако је и било. По завршетку факултета неко вријеме сам радила у једној фирми у Лопарама, а онда се отворила могућност да почнем радити у Средњошколском центру „Михаило Петровић Алас“ у Угљевику“, рекла је за „Семберија инфо“ Јована Спасојевић.
 
Са коликим знањем ученици долазе у средњу школу?
- У школи предајем групу стручних предмета из области машинства и водим практичну наставу за ЦНЦ оператере. Жалости ме што нам у прве разреде све чешће долазе ученици који током основношколског образовања нису усвојили основна математичка знања. Дођем у ситуацију да морам средњошколце учити разломцима што су требали савладати у петом разреду основне школе“, рекла је професорица Јована Спасојевић.
 
Машинство је на нашим просторима традиционално доживљавано као мушка професија. Јованину склоност ка рјешавању конкретних проблема и љубав према математици многи у почетку нису разумјели. И на факултету је било мало студентица да би, примјећује Јована у посљедње вријеме примјетно веће занимање дјевојака за студирање ове техничке дисциплине.

Поред педагошког рада, Јована је члан групе жена из родног Угљевик Села која се окупила око храма Светог Сисоја производећи домаће производе за сувенирницу овога храма.



- Веома сам срећна што сам дијелом ове групе. Повезала нас је једна предивна жена а мене су, као најмлађу у групи прихватиле као своју најрођенију. Током школовања и касније током професионалног ангажмана имала сам прилику бити дијелом неколико различитих тимова. Нигдје као међу овим женама нисам се осјетила толико цијењеном и поштованом. Мој допринос се огледа кроз дизајн и штампање разгледница, магнетића, етикета за производе, молитвеника и свих материјала који су потребни у раду ових вриједних домаћица и сувенирнице“, поносно је истакла Јована.


 
Фотографија је Јованин велики хоби. Воли фотографисати историјске знаменитости и предјеле које посјећује. Посједује велику архиву фотографија цркава и манастира које посебно воли фотографисати.

- Волим фотографију и све што радим у вези тога храна је за моју душу. Имам прилично добру опрему тако да ме у посљедње вријеме зову пријатељи да им овјековјечим неке важне догађаје из живота, крштења дјеце напримјер. Тренутно похађам курс фотографије у Новом Саду и могу рећи да сам задовољна количином новог знања које сам тамо стекла“, нагласила је Јована за „Семберија инфо“.


Семберске новине - Семберија инфо