Хелена Стојић: Човјек се много боље у животу осјећа када нешто даје
Хелена Стојић, дугогодишњи волонтер Удружења „Руке“ из Сарајева, члан Планинарско-еколошког друштва „Мајевица“ и члан Удружења грађана „Ада”.
Живимо у времену када, нажалост, већина људи мисли да би неко други требало да уради нешто добро за њих. На срећу, постоје и они други који су несебични, желе да помогну и да кроз волонтерски активизам дају свој допринос заједници. Једна од њих је и Хелена Стојић, дугогодишњи волонтер Удружења „Руке“ из Сарајева, члан Планинарско-еколошког друштва „Мајевица“ и члан Удружења грађана „Ада”, а за портал ,,Семберија инфо” говори о својој борби за очување природе, али и о мотивима који је покрећу у њеној несебичној мисији.
Ваш волонтерски активизам усмјерен је ка очувању животне средине. У којој мјери смо ми као друштво генерално освијешћени у том смислу и назиру ли се позитивни помаци?
-Наша еколошка свијест је на јако ниским гранама, а наше друштво је такво да очекујемо од других да нешто ураде или да се ствари ријеше саме. То се, нажалост, никада неће десити. Морамо да кренемо од себе и да се запитамо шта то свако од нас може, мора и треба да уради по питању овако значајне теме каква је животна средина и њена заштита. Овдје говорим о природним ресурсима, које трошимо без икакве контроле, као да су залихе неограничене, а нисмо свјесни колико се природа мијења и како смо ограничени са неким од тих ресурса. Никако да научимо да природу нисмо наслиједили од наших предака, него смо је посудили од наше дјеце и будућих генерација. Какву им онда земљу и живот остављамо? Помаци се назиру, кроз разне методе заговарања, апеловања, едукација и сарадњом са појединим просвјетним радницима, посебно онима који се одазивају на наше акције, видим да се о овоме више прича и гласније, мада моји пријатељи тврде да сам ја, уствари, била покретач ове теме у вријеме када скоро нико није давао значај овоме. Истакла бих да сам и као кандидат у име једне политичке партије за посланика у НС РС била можда једини кандидат без политичког плакта у кампањи или било којег другог рекламног материја. Тај податак је био интересантан медијима и то је био мој допринос у борби за здраву животну средину.
Да бисмо имали еколошку свијест морамо да посједујемо и одређено знање из области везаних за екологију и заштиту животне средине. Морамо да знамо који су нам ресурси неопходни за живот, како се они рационално користе и који су то обрасци нашег понашања пожељни, а који не. Колико је важно да се то знање усваја још у најранијем добу и шта се додатно може учинити на том плану?
-Свједоци смо да све почиње од кућног одгоја, да су бебе мали људи којима је мозак празан лист папира. Родитељи су ти који им усађују вриједности. Значи, ми смо ти по чијем се моделу дјеца понашају и ми морамо њима бити примјер. С друге стране, вртићи и школе су мјеста гдје дјеца шире своја знања, али им се и то треба ,,сервирати” на други начин. Моја препорука је увођење предмета ,,ЕКОЛОГИЈА” у основним школама. Имамо одличан примјер из Србије, у оквиру основних школа као изборни предмет или секцију, дјеца имају предмет ,,Планинарство – боравак у природи” у којој се дотичу свих битних елемената из области екологије, међусобних односа, сналажења у природи. Удружење ,,Ада’’, затим А.Д. ,,Комуналац” Бијељина, гдје тренутно радим, имало је низ едукација у основним и средњим школама, а које се тичу заштите животне средине и природних богатстава наше земље. Изузетно је интересантно планирати и организовати ове едукације, а с обзиром на искуство које имам, задатак, заиста, није тежак. Дјеца са пажњом прате ове едукације и интересантне су им фотографије које им показујемо на радионицама, јер су оне, заиста, одраз проблема и слике нашег града.
Ви сте до сада организовали и координисали бројне акције, од садње стабала, па до уклањања смећа. Коју акцију би сте посебно издвојили и на какву подршку суграђана наилазите?
-До сада смо посадили више од 150 стабала на подручју града. Велики проблем нам је брига о тим садницама у првој години, када им је потребна мало боља њега, као и чињеница да тешко долазимо до локација за садњу. Бијељини су неопходни дрвореди и паркови како би, с те стране, могли одговорити проблему загађеног ваздуха и свих бенефита које једно стабло даје. Издвојила бих акцију чишћења испод моста у насељу Амајлије. Извучено је око 10 тона смећа с обје стране моста. Наш члан и велики еколошки активиста Мирослав Вујановић је у рибарским чизмама ушао у бару која је испод моста и купио смеће. Лешеви животиња, медицински отпад, флаше, лименке, гардеоба, велики базен за двориште, гуме, пластичне столице... Ту смо двије године чистили, сада је стање мало боље, јер су постављени контејнери поред моста. Сада само имамо више смећа око контејнера. (Да није жалосно, било би смијешно.)
Током периода када сте руководили Службом пијачних услуга, апеловали сте на суграђане за смањеном употребом пластичних кеса приликом куповине?
-Тако је. У то вријеме сам обавила разговор са свим закупцима на пијаци, сугерисала им да се вратимо папирним кесама, какве су се некада користиле, а поједини штандови су набавили и мрежасте врећице за воће и поврће, прављене од рециклираног материјала. Провели смо и кампању, али, нажалост, та идеја није заживјела, мада је интересантна чињеница да су трговци примјећивали да више људи има цекере и да, ипак, нека свијест постоји. Људи нису свјесни да пластичну кесу у просјеку користе 10 секунди, те да се након конзумације производа, одмах баца и остаје да се разграђују више од 150 година. Заблуда је да су биоразградиве кесе добро рјешење. Оне се разлажу на миркопластику, која је пронађена, чак, и у плаценти код трудница и коју, опет, свакодневно уносимо у организам.
Поводом Међународног дана волонтера, недавно сте за свој несебични труд и рад, добили Захвалницу града. У којој мјери Вам таква признања представљају подстрек у даљем раду и колико је важно да надлежне институције препознају допринос волонтерског активизма?
-Свакако је лијепо када неко примијети ваш рад, али лично не волим тапшање по рамену, волим људе који су спремни да дају свој допринос у овим стварима, било да засучу рукаве или понуде неки други вид помоћи. Радим ове ствари из жеље да нешто мијењамо на боље и да дјеловањем укажемо на проблем и на узрок. Ми, волонтери, који учествујемо у акцији чишћења, садње, уствари, рјешавамо само посљедицу, а то је Сизифов посао докле год се не деси оно што је нужно, а то је да се санкционишу драконским казнама починиоци. Такође, сматрам да би се рад свих волонтера морао и требао промовисати на другачији начин, дати им више на значају. Уколико се обиљежава Међународни дан волонтера, онда позвати сва удружења и кратким видео садржајем приказати тај рад. Потребно је да суграђани виде дјеловања људи који, без икаквих задњих намјера, дјелују у свом окружењу у складу са својим убјеђењима. Ево, радо се нудим да будем у сљедећој организацији ове свечаности, јер ови људи заслужују то.
Када је ријеч о волонтерском активизму, шта је то што Вас мотивише? Колико је лијепо бавити се са нечим што Вас испуњава и како је све почело?
-По природи сам алтруиста. С друге стране, све је почело незадовољством и осјећајем немоћи. Управо тако, живимо у граду у којем се зими гушимо у загађењу, а љети цврчимо на бетону. Поред јавног указивања на проблем, запитала сам се шта ја могу да урадим. Онда сам контактирала Let’s Do It“ у Босни и Херцеговини, који је дио свјетског покрета „Let’s do it World“ у којем учествује 168 земаља и у коме је до сада узело учешће више од 35.000.000 волонтера. Званични организатор „Let’s Do It“ волонтерских акција у нашој земљи је Удружење грађана ,,Руке” из Сарајева. Посао је, заиста, огроман, сама акција је нешто што се релативно брзо заврши, људи који учествују су насмијани, дружељубиви, различитих интересовања, али окупљени око заједничког циља. Ти људи су постали пријатељи.
Живимо у времену када, нажалост, већина људи мисли да неко други треба да уради нешто добро за њих. Како привући људе, посебно млађе генерације да се укључе уволонтерски активизам и којој мјери су млади свјесни да на тај начин, заправо, могу допринијети развоју своје локалне заједнице, односну стварању бољег мјеста за живот?
-Истакла бих и чињеницу да су се дјеца Основне школе ,,Вук Караџић”, заједно са наставницом Виолетом Шеовац и учитељицом Слађаном Пантелић укључивали у наше акције, те на овај начин дјеци приближавамо саму екологију и укључујемо их у волонтерски активизам. Имамо и цијело једно одјељење које се пријавило као волонтери и који желе да дјелују заједнички из ове школе, а то је VII 2 са разредном Виолетом Шеовац. Похвалила бих и учешће групе ђака из ове школе на Еco start up weekend-у прошлог мјесеца, у организацији IOM-а гдје сам имала прилику бити у својству ментора и комисије за одабир побједника. Пројекат се зове ,,Стаза знања” и биће направљена у нашем Градском парку. Стазе ће добити називе по основним школама у Бијељини и путем табли едукативног садржаја биће представљене шумске заједнице које се налазе у парку. Иза свега овога стоје дјеца ове основне школе и наставница Виолета Шеовац. Дакле, могуће је. Потребни су воља, упорност и иновативност како би се допрло до ових младих глава.
Шта би у том смислу, на крају, била порука свима онима који размишљају да се укључе у волонтерски активизам?
-Човјек се много боље у животу осјећа када нешто даје, него када нешто узима, а својим дјеловањем даје велики допринос заједници и друштву, упознаје људе различитог интересовања, али истих или сличних погледа на свијет. Добија здраво дружење, позитивну енергију и неку врсту поноса, када пролазите поред неког ,,свог стабла”, а знајући да ће неко ваш уживати у његовом хладу, јер је потребно вријеме да се хлад створи. Искористите прилику и правите сјећања са својом дјечицом, јер успомене које том приликом градите, не могу се наручити или купити.
Семберске новине - Семберија инфо
Живимо у времену када, нажалост, већина људи мисли да би неко други требало да уради нешто добро за њих. На срећу, постоје и они други који су несебични, желе да помогну и да кроз волонтерски активизам дају свој допринос заједници. Једна од њих је и Хелена Стојић, дугогодишњи волонтер Удружења „Руке“ из Сарајева, члан Планинарско-еколошког друштва „Мајевица“ и члан Удружења грађана „Ада”, а за портал ,,Семберија инфо” говори о својој борби за очување природе, али и о мотивима који је покрећу у њеној несебичној мисији.
Ваш волонтерски активизам усмјерен је ка очувању животне средине. У којој мјери смо ми као друштво генерално освијешћени у том смислу и назиру ли се позитивни помаци?
-Наша еколошка свијест је на јако ниским гранама, а наше друштво је такво да очекујемо од других да нешто ураде или да се ствари ријеше саме. То се, нажалост, никада неће десити. Морамо да кренемо од себе и да се запитамо шта то свако од нас може, мора и треба да уради по питању овако значајне теме каква је животна средина и њена заштита. Овдје говорим о природним ресурсима, које трошимо без икакве контроле, као да су залихе неограничене, а нисмо свјесни колико се природа мијења и како смо ограничени са неким од тих ресурса. Никако да научимо да природу нисмо наслиједили од наших предака, него смо је посудили од наше дјеце и будућих генерација. Какву им онда земљу и живот остављамо? Помаци се назиру, кроз разне методе заговарања, апеловања, едукација и сарадњом са појединим просвјетним радницима, посебно онима који се одазивају на наше акције, видим да се о овоме више прича и гласније, мада моји пријатељи тврде да сам ја, уствари, била покретач ове теме у вријеме када скоро нико није давао значај овоме. Истакла бих да сам и као кандидат у име једне политичке партије за посланика у НС РС била можда једини кандидат без политичког плакта у кампањи или било којег другог рекламног материја. Тај податак је био интересантан медијима и то је био мој допринос у борби за здраву животну средину.
Да бисмо имали еколошку свијест морамо да посједујемо и одређено знање из области везаних за екологију и заштиту животне средине. Морамо да знамо који су нам ресурси неопходни за живот, како се они рационално користе и који су то обрасци нашег понашања пожељни, а који не. Колико је важно да се то знање усваја још у најранијем добу и шта се додатно може учинити на том плану?
-Свједоци смо да све почиње од кућног одгоја, да су бебе мали људи којима је мозак празан лист папира. Родитељи су ти који им усађују вриједности. Значи, ми смо ти по чијем се моделу дјеца понашају и ми морамо њима бити примјер. С друге стране, вртићи и школе су мјеста гдје дјеца шире своја знања, али им се и то треба ,,сервирати” на други начин. Моја препорука је увођење предмета ,,ЕКОЛОГИЈА” у основним школама. Имамо одличан примјер из Србије, у оквиру основних школа као изборни предмет или секцију, дјеца имају предмет ,,Планинарство – боравак у природи” у којој се дотичу свих битних елемената из области екологије, међусобних односа, сналажења у природи. Удружење ,,Ада’’, затим А.Д. ,,Комуналац” Бијељина, гдје тренутно радим, имало је низ едукација у основним и средњим школама, а које се тичу заштите животне средине и природних богатстава наше земље. Изузетно је интересантно планирати и организовати ове едукације, а с обзиром на искуство које имам, задатак, заиста, није тежак. Дјеца са пажњом прате ове едукације и интересантне су им фотографије које им показујемо на радионицама, јер су оне, заиста, одраз проблема и слике нашег града.
Ви сте до сада организовали и координисали бројне акције, од садње стабала, па до уклањања смећа. Коју акцију би сте посебно издвојили и на какву подршку суграђана наилазите?
-До сада смо посадили више од 150 стабала на подручју града. Велики проблем нам је брига о тим садницама у првој години, када им је потребна мало боља њега, као и чињеница да тешко долазимо до локација за садњу. Бијељини су неопходни дрвореди и паркови како би, с те стране, могли одговорити проблему загађеног ваздуха и свих бенефита које једно стабло даје. Издвојила бих акцију чишћења испод моста у насељу Амајлије. Извучено је око 10 тона смећа с обје стране моста. Наш члан и велики еколошки активиста Мирослав Вујановић је у рибарским чизмама ушао у бару која је испод моста и купио смеће. Лешеви животиња, медицински отпад, флаше, лименке, гардеоба, велики базен за двориште, гуме, пластичне столице... Ту смо двије године чистили, сада је стање мало боље, јер су постављени контејнери поред моста. Сада само имамо више смећа око контејнера. (Да није жалосно, било би смијешно.)
Током периода када сте руководили Службом пијачних услуга, апеловали сте на суграђане за смањеном употребом пластичних кеса приликом куповине?
-Тако је. У то вријеме сам обавила разговор са свим закупцима на пијаци, сугерисала им да се вратимо папирним кесама, какве су се некада користиле, а поједини штандови су набавили и мрежасте врећице за воће и поврће, прављене од рециклираног материјала. Провели смо и кампању, али, нажалост, та идеја није заживјела, мада је интересантна чињеница да су трговци примјећивали да више људи има цекере и да, ипак, нека свијест постоји. Људи нису свјесни да пластичну кесу у просјеку користе 10 секунди, те да се након конзумације производа, одмах баца и остаје да се разграђују више од 150 година. Заблуда је да су биоразградиве кесе добро рјешење. Оне се разлажу на миркопластику, која је пронађена, чак, и у плаценти код трудница и коју, опет, свакодневно уносимо у организам.
Поводом Међународног дана волонтера, недавно сте за свој несебични труд и рад, добили Захвалницу града. У којој мјери Вам таква признања представљају подстрек у даљем раду и колико је важно да надлежне институције препознају допринос волонтерског активизма?
-Свакако је лијепо када неко примијети ваш рад, али лично не волим тапшање по рамену, волим људе који су спремни да дају свој допринос у овим стварима, било да засучу рукаве или понуде неки други вид помоћи. Радим ове ствари из жеље да нешто мијењамо на боље и да дјеловањем укажемо на проблем и на узрок. Ми, волонтери, који учествујемо у акцији чишћења, садње, уствари, рјешавамо само посљедицу, а то је Сизифов посао докле год се не деси оно што је нужно, а то је да се санкционишу драконским казнама починиоци. Такође, сматрам да би се рад свих волонтера морао и требао промовисати на другачији начин, дати им више на значају. Уколико се обиљежава Међународни дан волонтера, онда позвати сва удружења и кратким видео садржајем приказати тај рад. Потребно је да суграђани виде дјеловања људи који, без икаквих задњих намјера, дјелују у свом окружењу у складу са својим убјеђењима. Ево, радо се нудим да будем у сљедећој организацији ове свечаности, јер ови људи заслужују то.
Када је ријеч о волонтерском активизму, шта је то што Вас мотивише? Колико је лијепо бавити се са нечим што Вас испуњава и како је све почело?
-По природи сам алтруиста. С друге стране, све је почело незадовољством и осјећајем немоћи. Управо тако, живимо у граду у којем се зими гушимо у загађењу, а љети цврчимо на бетону. Поред јавног указивања на проблем, запитала сам се шта ја могу да урадим. Онда сам контактирала Let’s Do It“ у Босни и Херцеговини, који је дио свјетског покрета „Let’s do it World“ у којем учествује 168 земаља и у коме је до сада узело учешће више од 35.000.000 волонтера. Званични организатор „Let’s Do It“ волонтерских акција у нашој земљи је Удружење грађана ,,Руке” из Сарајева. Посао је, заиста, огроман, сама акција је нешто што се релативно брзо заврши, људи који учествују су насмијани, дружељубиви, различитих интересовања, али окупљени око заједничког циља. Ти људи су постали пријатељи.
Живимо у времену када, нажалост, већина људи мисли да неко други треба да уради нешто добро за њих. Како привући људе, посебно млађе генерације да се укључе уволонтерски активизам и којој мјери су млади свјесни да на тај начин, заправо, могу допринијети развоју своје локалне заједнице, односну стварању бољег мјеста за живот?
-Истакла бих и чињеницу да су се дјеца Основне школе ,,Вук Караџић”, заједно са наставницом Виолетом Шеовац и учитељицом Слађаном Пантелић укључивали у наше акције, те на овај начин дјеци приближавамо саму екологију и укључујемо их у волонтерски активизам. Имамо и цијело једно одјељење које се пријавило као волонтери и који желе да дјелују заједнички из ове школе, а то је VII 2 са разредном Виолетом Шеовац. Похвалила бих и учешће групе ђака из ове школе на Еco start up weekend-у прошлог мјесеца, у организацији IOM-а гдје сам имала прилику бити у својству ментора и комисије за одабир побједника. Пројекат се зове ,,Стаза знања” и биће направљена у нашем Градском парку. Стазе ће добити називе по основним школама у Бијељини и путем табли едукативног садржаја биће представљене шумске заједнице које се налазе у парку. Иза свега овога стоје дјеца ове основне школе и наставница Виолета Шеовац. Дакле, могуће је. Потребни су воља, упорност и иновативност како би се допрло до ових младих глава.
Шта би у том смислу, на крају, била порука свима онима који размишљају да се укључе у волонтерски активизам?
-Човјек се много боље у животу осјећа када нешто даје, него када нешто узима, а својим дјеловањем даје велики допринос заједници и друштву, упознаје људе различитог интересовања, али истих или сличних погледа на свијет. Добија здраво дружење, позитивну енергију и неку врсту поноса, када пролазите поред неког ,,свог стабла”, а знајући да ће неко ваш уживати у његовом хладу, јер је потребно вријеме да се хлад створи. Искористите прилику и правите сјећања са својом дјечицом, јер успомене које том приликом градите, не могу се наручити или купити.
Семберске новине - Семберија инфо
