ВИШЕЧЛАНА ПОРОДИЦА ПЕТРОВИЋ ИЗ ДОЊЕ ЧАЂАВИЦЕ: У браку, али и у животу, најбитнији су слога и љубав :: Semberija INFO ::

 

ВИШЕЧЛАНА ПОРОДИЦА ПЕТРОВИЋ ИЗ ДОЊЕ ЧАЂАВИЦЕ: У браку, али и у животу, најбитнији су слога и љубав


Пишући приче о вишечланим породицама из броја у број, овај пут смо посјетили веома креативну, веселу и раздрагану породицу Петровић из села Доња Чађавица, која живи на релацији Беч – Доња Чађавица.
 
 Породицу Петровић чине тата Душан, мама Славица који су у браку 18 година, њихово четворо малишана - најстарија Мирјана (16), Ружица (12), те Бранко (7) и најмлађи Ристо (3), али и бака Мирјана и деда Бранко. Тата Душан је запослен у једној аустријској фирми, а мама Славица, са баком Мирјаном брине о малишанима код куће. Поред тога што живе и раде у Аустрији, они се баве, како су нам кроз смијех рекли, и „викенд“ пољопривредом. Наиме, они обраћују 21 хектар семберске оранице и труде се да сваки слободан тренутак проведу у свом родном крају.

- Нас осморо живимо у заједници и овдје, али и у Аустрији и никада се не раздвајамо. Сматрам да је то успјех у животу, слажемо се и велика је срећа што могу да нам родитељи помогну око дјеце, а и не морамо никога да плаћамо да помогне супрузи, јер она сама не може све да постиге,“, почиње причу за ,,Семберске новине’’ Душан Петровић.
 
Бака Мирјана и деда Бранко су рекли да је најљепши дио дана онај који проводе са својим унучићима и да нема веће среће од тога. Истакли су да све воле подједнако, али да је најмлађи Ристо, мјезимче и њихова „мирођија“, јер се у све мијеша и да без њега ништа не може да прође, а са тим су се сложили и остали чланови породице.
Осим најмлађег Ристе, сви малишани похађају школу у Аустрији.


 
- Аустрија је јако уређена земља, са бесконачним бројем могућности и са великим избором ваннаставних активности, јер тамо када наставници примијете да је дијете активно и живахно, сами препоруче да иде на неки спорт. Бранко нам је јако активан. Права је „чигра“ и веома је заинтересован за фудбал, али смо ријешили да још мало причекамо са фудбалом. Разлог за то је, јер се ми трудимо да сваки слободан тренутак искористимо за долазак у родни крај. Како волимо ми доћи кући, тако воле и дјеца, јер су сви, сем Ристе, рођени овдје. Доћи кући је најљепше,“ истакла је мама Славица.
 
Насмијани и ведри Петровићи рекли су да није била тешка одлука имати четворо дјеце, али и да су најстарију Мирјану добили након двије године брака.
- Након Бранковог рођења схватили смо да на сваке четири и по године, имамо по једно дијете, Ристо ће ускоро да напуни три године, па се надамо да ће бити и пето дијете ускоро, а можда буду и близанци. Ми смо веома патријархална породица. Вјерујемо у Бога и мислим да се све дешава са разлогом, да се поклопе неке звијезде, па да на сваке четири и по године добијемо дијете“, кажу Петровићи и додају да им је настарија кћерка Мирјана од велике помоћи и да је млађој сестри и браћи као друга мама.

- У свакој породици један родитељ мора да буде мало строжији и на тај начин да се жртвује, а у нашој породици сам то ја. Они су стално са мамом, па су већ и огуглали на њу, а ја, пошто нисам ту одређени дио дана могу мало да проводим строгоћу. Тај наш метод још увијек функционише добро. Обоје смо сагласни у нашим одлукама, што једно каже друго поштује. Ево, већ на пут изводимо једну одраслу дјевојку, те мислимо да радимо добар посао. Највећи успијех је да када у „бијелом свијету“ своју дјецу изведеш на прави пут“, истакао је за ,,Семберске’’ Душан Петровић.
 
Најстарији члан породице деда Бранко већ дуги низ година живи и ради у Бечу, а његов насљедник Душан, са породицом се одселио, такође у Беч, не због посла, због чега већина младих одлази из наше државе, него због лијечења кћерке Ружице.
- Никада нисам помислио да би могли да одемо одавде, али вјерујте, да човјека стигне све оно што мрзи у животу. Седам година смо живјели у неизвијесности, јер је друга по старини Ружица рођена са срчаном маном. Имала је двије операције у Београду и онда су нам тамо рекли да треба да потражимо помоћ на другом мјесту, јер се на трећу и завршну операцију код њих дуго чека. Игром случаја, тата је био у Бечу и они имају закон да можеш пријавити било ког члана породице на своје здравствено осигурање, само је важно је исто презиме. Због Ружициног лијечења отишли смо у Аустрију. Она је тада била предшколског узраста и добила је позив за школу, на систематском прегледу код љекара испричали смо који проблем има, приложили документацију у року од два мјесеца операција је извршена и, хвала Богу, сада је све у реду“, објаснио је разлог њиховог одласка из родног села у Аустрију Душан Петровић и додао да сада Ружица похађа гимназију и да је најбољи ученик у разреду, а када су тамо отишли знала је само 20 ријечи њемачког језика.

- Када смо отишли највише смо бринули како ће се најстарија Мирјана уклопити са другом дјецом, јер је тада била шести разред, али, на сву срећу, тамо су већином мјешовити разреди, па тако да има доста наше дјеце и брзо се уклопила. На почетку је било плакања, јер су јој сви другари остали овдје, али брзо се уклопила у нову средину. Прву годину школовања само је ишла на њемачки језик, па је након те године кренула у редовну школу“, казала је  мама Славица.
-У браку, али и у животу најбитнији су слога и љубав, али када стигну дјеца, када се остварите као родитељи разумијевања треба још више. Сматрамо да дјеце никада није пуно, наши су добри и ми смо прсрећни са њима“, истиче брачни пар Петровић.


 
Прије извјесног времена, на нашем порталу „Семберија инфо“, био је објављен текст о трактору и приколици, направљеним од роло бала сламе, а за то креативно дјело, које мами погледе пролазника који иду магистралним путем Бијељина-Брчко, управо су били задужени чланови породице Петровић. На питање како су дошли на ту идеју, која је према реакцијама већине оригинална и јединствена код нас, дали су искрен одговор.
- Слагао бих себе ако бих рекао да је то моја идеја, ја сам то видио када пролазимо кроз Мађарску, кроз њихова села када идемо за Аустрију. Они тамо на једном кружном току праве умјетничка дјела. Некада се могу видјети млада и младожења, прекривени платнима, некада су то зеке, Деда Мраз, све зависи од годишњег доба  и празника који предстоје. На основу тога, мени је синула идеја да се удружимо и направимо трактор и приколицу, а игром случаја на једној њиви су нам остале три бале и није ми било тешко да их превезем на ту њиву. Удруженим снагама повезали смо све, поставили гуме, а како је сезона бундева и јесен се ближи, додатно смо трактор и приколицу украсили бундевама”, појаснио је на крају за ,,Семберске новине’’ Душан Петровић.


​Семберске новине - Семберија инфо - С. Јовановић