Саво Ивковић (63), професор економске групе предмета у Средњој стручној школи у Јањи, у свом дворишту у Бијељини, преко пута фабрике ,,Сава Семберија”,  има необично дрво - бадем,  за који још увијек вјерујемо да га можемо пронаћи само негдје на Медитерану. Осим бадема, у његовом воћњаку видјели смо и смокве, кајсије, брескве, јабуке, винову лозу.


  
Професор Ивковић  има занимљиву личну и породичну биографију, те се наша планирана прича о бадемима проширила и на друге занимљиве садржаје. По професији дипломирани економиста, професор каже да је у досадашњој радној и професионалној каријери промијенио безброј фирми и послодаваца.

- Радио сам око три године овдје у комшилуку,  у Фабрици за прераду воћа и поврћа ,,Сава”. Прије тога сам радио у ,,Рајфајзен банци”, у Министарству иностраних послова БиХ, у ,,Зениту”, у полицији, ,,Графосемберији”, те у тадашњој Привредној банци Сарајево (ПБС-у). У Београду сам својевремено завршио  економију. Што се тиче приче о бадему, мушка и женска садница засађене су прије десетак година и ово је друга година да рађају и да дају плодове. Набављене су у Новом Саду. Обично, сваке године бадем цвјета, али рани мразеви онемогућавају развој плода. Све се у посљедњим деценијама промијенило, поготово клима. Сада и смокве у овим нашим крајевима рађају и дају сочне и укусне плодове. Моја покојна мајка је поријеклом из Далмације. Због тога у дворишту имам бадем и смокве. Планирао сам и маслине да засадим, али је с њима било пуно теже. Као и лимун, морате их током зиме и ниских температура утопљавати у посебним просторијама, да би преживјеле. У овим нашим крајевима, поготово на обронцима Мајевице, својевремено се узгајала и винова лоза’’, почиње своју причу за портал ,,Семберија инфо’’ Саво Ивковић.


 
Ивковићи су у Семберију, као и већина овдашњег становништва, дошли из Херцеговине у другој половини 19. вијека.
- Моји Ивковићи су дошли из Автовца код Гацка. Неки су се задржали у Сарајеву, неки су се населили у Тузли, у Пожарници, док је пар породица дошло и у Бијељину. Почели су се бавити трговином шљивом и воћном ракијом, шљивовицом. Мој дјед Саво се опредијелио за млинарство и прераду дрвета. Имао је намјеру, још прије Другог свјетског рата, да отпочне производњу намјештаја. Извозио је резану грађу у Италију. Био је то добро развијен бизнис, али је и њега, као и многе друге, рат омео у пословним плановима. Промјеном власти, 1945. године, све је то пало у воду. Мог дједа Саву и оца Боривоја, као припаднике Југословенске војске у отаџбини, рат је однио до Зеленгоре и планине Трескавице. Ту су се растали и мом дједу се губи траг. Мој отац је  преживио тај ратни вихор. Што се тиче прошлости Бијељине и Семберије, овдје су некада најбогатији били Јовичићи. Милко Јовичић је 1878. године, као потпредсједник општине, добио турску сабљу, као знак предаје бијељинске касабе. Турци нису хтјели да предају касабу представницима Аустроугарске монархије, те су је симболично предали Милку Јовичићу. Ивковићи су били међу најнапреднијим српским породицама тога доба у Бијељини. Чолаковићи су, како подаци говоре, банкротирали између два рата. Браћа Родољуба Чолаковића су својевремено радили код мог дједа Саве. Мој дјед је био добротвор, покровитељ  и мецена  ,,Просвјете” и ,,Србадије”, старији брат је, такође, био у руководству ,,Србадије”, а и сам сам једно вријеме водио ,,Србадију”. Мој дјед Саво је својевремено имао сва издања ,,Српске књижевне задруге”, подсјећа Саво Ивковић.
 
О некадашњем богатству Ивковића свједочи и зграда старог млина и пилане  у дворишту Ивковићеве куће. Разговор с професором Ивковићем  завршисмо  избором животних занимања и грешкама родитеља који своју дјецу још увијек нерадо усмјеравају на занимања, попут кувара, сластичара, угоститеља, грађевинских техничара, дрвопрерађивача, која могу обезбиједити брзо и сигурно запослење. Неопходно је обезбиједити пуно више практичне наставе и праксе у предузећима, да би се нешто у том смислу промијенило, рече нам на крају овог занимљивог разговора за ,,Семберија инфо’’ професор Саво Ивковић.


Семберске новине - Семберија инфо