Момчило Копривица, директор Музеја Семберија, афористичар: Афоризам је прави дриблинг мозга на малом простору
Копривица (61), већ шесту годину на функцији директора Музеја Семберија, рођен је у херцеговачком селу Градина код Гацка, гдје је завршио и осмогодишњу школу. Гимназију завршава у Гацку, да би, како каже, у потрази за бољим животом, отишао у Сарајево, гдје је дипломирао историју на Катедри за историју Филозофског факултета 1984. године.
-До ратних дешавања радио сам у ТВ Сарајево, једно вријеме провео сам на Палама, а радио сам и као уредник у једној приватној издавачкој кући Земуну. По доласку с породицом у Бијељину, 2000. године, основао сам издавачку кућу и штампарију, “Младост”. На једном мјесту спојио сам комплетан процес, од идеје до одштампане књиге. Имали смо и ексклузивни уговор са ресорним министарством о издавању лектире за основну школу. Био је то замајац за успјешну издавачку и штампарску дјелатност, са петнаестак запослених. Све се окренуло наопачке са првом поплавом децембра 2010. године, када смо забиљежили огромне губитке у пословању, директне и индиректне. Уништен је папир за штампање, оштећене су штампарске машине. Упркос тешкоћама, наставили смо производњу све до 2014. године, када нас је задесила нова поплава. Био је то крај професионалног и самосталног бављења графичком дјелатношћу. Познато је да графика даје завршни печат сваком производу, свакој људској дјелатности. То је најраспрострањенија индустрија на свијету, али и најнепрофитабилнија. Нема артикла на којем не постоји захтјев за штампу, за неко обавјештење. То је најраспрострањенија грана привреде, али смо ми морали максимално смањити ту производњу и то је сада сведено на минимум”.
С обзиром на то да Херцеговце одликује сналажљивост, оштроумност, рјечитост и природна интелигенција, неминовно је било да разговор усмјеримо ка афоризмима, јер је Момчило до сада објавио двије збирке афоризама, а од писања још увијек не одустаје.
-Херцеговци су поднебљем осуђени на успјех. У шали кажем да ми нисмо “земљаци”, већ “камењари”. Уколико не успијеш, онда пропадаш. У Херцеговини је природа сурова, кршевита, каменита, нема пуно плодне земље и све то приморава човјека да се сналази на другачији начин. Тачно је да нас је сам живот и то поднебље приморавало на то да строго пазимо да не “запнемо за камен и разбијемо главу”. Људи у равници живе другачијим животом. Надморска висина, тамо гдје сам се родио, је изнад хиљаду метара. Гатачко поље има надморску висину од 940 метара. Обично, мало у шали, мало у збиљи, кажем да “што је већа надморска висина, већи је и карактер људи који тамо живе”. Природа умногоме обликује људски карактер. Што је оштрија природа, човјек је оштроумнији и природа човјека обавезује да се боље сналази, да више размишља својом главом. Прву књигу афоризама, под насловом “Афоризмично”, објавио сам након првих поплава у Семберији 2010. Један од афоризама гласи: “ И ми ћемо испливати, ако се вода повуче”. Та књига је била запажена код стручних, али и обичних људи. Људи воле тај дух, шалу, воле да се насмију. Афоризмом озбиљне ствари исказујеш на неозбиљан начин. Афоризам је дриблинг мозга на малом простору. Са мало духовитих ријечи исказујеш истину. Друга књига, након друге велике поплаве, носила је наслов: “Било нам је добро, не поновило се”. Толико нам је добро, дакле, било. У свакодневним политичким, економским, социјалним кретањима писац афоризама има материјал за добар афоризам”.
Копривица обавља функцију директора Музеја Семберија. Он каже да је Музеј једна од најважнијих јавних установа у граду, јер прикупља, сабира, архивира, чува, приказује и репрезентује јавности све оно што је везано за традицију, културу и обичаје народа који живи на овим просторима.
-Музеј чува од заборава начин живота у Семберији од 18. и 19. вијека, па све до данас. То је оно што радимо са те етнолошке стране, док са друге, историјске стране, чувамо документа и историјска факта и чињенице. Трећи сегмент, а можда га је требало поменути одмах, је археолошко истраживање, односно археолошка збирка предмета од неолита до данашњег времена. Све то чини музеј једном од најзначајнијих културних институција у граду. Чињеница је да се налазимо у једном од најстаријих објеката у нашем граду, јер је, након Цркве светог Ђорђа, која је изграђена 1874., зграда Музеја изграђена 1876. године. Изграђена је за потребе тадашње Отоманске империје, да би након њеног пада, односно након Берлинског конгреса 1878. године, прешла у надлежност Аустро - угарске монархије. Музеј је институција која чува обичаје, традицију и културу народа који живи на овом простору, тако да наш рад у највећој мјери оцјењују посјетиоци. Бијељина има више од стотину хиљада становника, али нисмо задовољни посјетом Музеју. Покушавамо новим технологијама и интерактивним средствима да публикујемо наш рад на један прихватљив начин и да га приближимо што већем броју људи. Током пандемије вируса корона дошло је до извјесног застоја у раду, јер више од петнаест мјесеци ми смо били затворени за посјетиоце. Поново смо у ситуацији да организујемо изложбе и занимљиве промоције, те смо широм отворили врата посјетиоцима и за наше сталне поставке”.
Семберске новине - Семберија инфо
-До ратних дешавања радио сам у ТВ Сарајево, једно вријеме провео сам на Палама, а радио сам и као уредник у једној приватној издавачкој кући Земуну. По доласку с породицом у Бијељину, 2000. године, основао сам издавачку кућу и штампарију, “Младост”. На једном мјесту спојио сам комплетан процес, од идеје до одштампане књиге. Имали смо и ексклузивни уговор са ресорним министарством о издавању лектире за основну школу. Био је то замајац за успјешну издавачку и штампарску дјелатност, са петнаестак запослених. Све се окренуло наопачке са првом поплавом децембра 2010. године, када смо забиљежили огромне губитке у пословању, директне и индиректне. Уништен је папир за штампање, оштећене су штампарске машине. Упркос тешкоћама, наставили смо производњу све до 2014. године, када нас је задесила нова поплава. Био је то крај професионалног и самосталног бављења графичком дјелатношћу. Познато је да графика даје завршни печат сваком производу, свакој људској дјелатности. То је најраспрострањенија индустрија на свијету, али и најнепрофитабилнија. Нема артикла на којем не постоји захтјев за штампу, за неко обавјештење. То је најраспрострањенија грана привреде, али смо ми морали максимално смањити ту производњу и то је сада сведено на минимум”.
С обзиром на то да Херцеговце одликује сналажљивост, оштроумност, рјечитост и природна интелигенција, неминовно је било да разговор усмјеримо ка афоризмима, јер је Момчило до сада објавио двије збирке афоризама, а од писања још увијек не одустаје.
-Херцеговци су поднебљем осуђени на успјех. У шали кажем да ми нисмо “земљаци”, већ “камењари”. Уколико не успијеш, онда пропадаш. У Херцеговини је природа сурова, кршевита, каменита, нема пуно плодне земље и све то приморава човјека да се сналази на другачији начин. Тачно је да нас је сам живот и то поднебље приморавало на то да строго пазимо да не “запнемо за камен и разбијемо главу”. Људи у равници живе другачијим животом. Надморска висина, тамо гдје сам се родио, је изнад хиљаду метара. Гатачко поље има надморску висину од 940 метара. Обично, мало у шали, мало у збиљи, кажем да “што је већа надморска висина, већи је и карактер људи који тамо живе”. Природа умногоме обликује људски карактер. Што је оштрија природа, човјек је оштроумнији и природа човјека обавезује да се боље сналази, да више размишља својом главом. Прву књигу афоризама, под насловом “Афоризмично”, објавио сам након првих поплава у Семберији 2010. Један од афоризама гласи: “ И ми ћемо испливати, ако се вода повуче”. Та књига је била запажена код стручних, али и обичних људи. Људи воле тај дух, шалу, воле да се насмију. Афоризмом озбиљне ствари исказујеш на неозбиљан начин. Афоризам је дриблинг мозга на малом простору. Са мало духовитих ријечи исказујеш истину. Друга књига, након друге велике поплаве, носила је наслов: “Било нам је добро, не поновило се”. Толико нам је добро, дакле, било. У свакодневним политичким, економским, социјалним кретањима писац афоризама има материјал за добар афоризам”.
Копривица обавља функцију директора Музеја Семберија. Он каже да је Музеј једна од најважнијих јавних установа у граду, јер прикупља, сабира, архивира, чува, приказује и репрезентује јавности све оно што је везано за традицију, културу и обичаје народа који живи на овим просторима.
-Музеј чува од заборава начин живота у Семберији од 18. и 19. вијека, па све до данас. То је оно што радимо са те етнолошке стране, док са друге, историјске стране, чувамо документа и историјска факта и чињенице. Трећи сегмент, а можда га је требало поменути одмах, је археолошко истраживање, односно археолошка збирка предмета од неолита до данашњег времена. Све то чини музеј једном од најзначајнијих културних институција у граду. Чињеница је да се налазимо у једном од најстаријих објеката у нашем граду, јер је, након Цркве светог Ђорђа, која је изграђена 1874., зграда Музеја изграђена 1876. године. Изграђена је за потребе тадашње Отоманске империје, да би након њеног пада, односно након Берлинског конгреса 1878. године, прешла у надлежност Аустро - угарске монархије. Музеј је институција која чува обичаје, традицију и културу народа који живи на овом простору, тако да наш рад у највећој мјери оцјењују посјетиоци. Бијељина има више од стотину хиљада становника, али нисмо задовољни посјетом Музеју. Покушавамо новим технологијама и интерактивним средствима да публикујемо наш рад на један прихватљив начин и да га приближимо што већем броју људи. Током пандемије вируса корона дошло је до извјесног застоја у раду, јер више од петнаест мјесеци ми смо били затворени за посјетиоце. Поново смо у ситуацији да организујемо изложбе и занимљиве промоције, те смо широм отворили врата посјетиоцима и за наше сталне поставке”.
Семберске новине - Семберија инфо
