Свега неколико метара од магистралног пута Бијељина – Зворник, Дубоки поток, како га мјештани Главичица назваше, сакрио је прелијепо излетиште, животно дјело вриједног Милана Радића.
 
Излетиште се налази са десне стране пута, на излазу из села Главичице. Није обиљежено путоказом, али на упит сваког мјештанина, добићете јасна упутства.

Спуштајући се са главног пута на споредни, стигли смо до каменог прелаза преко потока,  „ћуприје“ која се уређеном стазом лагано увукла у шуму. Бука са асфалта је нестала, а у даљини се чуо само добошар шуме – дјетлић.  Затекли смо нашег домаћина у хладу мирне шуме, са ашовом и будаком, којима је правио проход поточићу.
 
Седамдесетотрогодишњи Милан Радић се у свој родни крај Главичице вратио 2009. године из туђине, како каже.



- Четрдесет година сам радио у туђој земљи, у Савезној Републици Њемачкој. Вратио сам се жељан љубави према мом родном крају. Сваки дан сам овдје, нема дана када нисам’’.

Обиљежене пјешачке стазе су се назирале већ из даљине. Поток је премошћен, чак, осам пута, дрвеним мостићима, такође, ручно урађеним. Пјешачка стаза, која се пружа кроз шуму, дугачка је један километар и излази на пут Главичице – Тавна. Излетиште је од манастира Тавна удаљено десетак километара, па пружа могућност сваком излетнику и заљубљенику природе, да своју шетњу настави даље’’.



Наш домаћин каже да су сви радови у шуми урађени ашовом, будаком и грабљама. Све је урађено ручно, радом и трудом, а понајвише жељом да се направи нешто што ће неки други Милан Радић, како каже наш домаћин, наставити. Идеју је добио посматрајући оно што су други радили у „туђини.“ Познати минхенски парк, Вестпарк, је био водиља животног пројекта Радића. 

- На табли, при уласку у Вестпарк, пише ко су градитељи парка, а пише и да је парк коштао више од четири милиона марака. Ако се питате гдје су та четири милиона марака у парку, они су у вјештачким брдима. Градили су брда, да би добили ова брда, наша брда. Нас је природа наградила тиме. Ако мене питате, више од два милиона марака је у овим брдима, у овој шуми. Постало нам је све туђе боље, а ми се сами не трудимо да имамо своје боље.

Излетиште је названо „Парк Свети Стефан“, а гради се пуних 12 година.  Излетници могу да уживају у шетњи кроз шуму или у одмору испод љетниковца, покривеног шиндром, уз који је наслоњен и зидани роштиљ, за оне који желе да проведу дан са пријатељима или породицом. На платоу се налазе дрвени столови и клупе, спремне да угосте и десетине излетника одједном.

У близини љетниковца се налази и средњовјековни бунар, који, према причању нашег домаћина, датира из 16. или 17. вијека.  Недалеко од љетниковца постављене су и кошнице, без пчела, са само једном сврхом – да наша дјеца знају одакле долази мед! У шуми се могу видјети срне, зечеви, фазани, јаребице. Лов у шуми је забрањен, јер како каже Милан ,,пушка, оружје и народ не могу заједно”. ,,Парк” је отворен и бесплатан за све излетнике и шетаче.
 
- Овде долази омладина, дјеца, сви добронамјерни путници. Они су моја диплома. Када их видим овдје, знам да оно што радим и што сам радио, да вриједи’’
.
Ипак, ово што данас видимо у Дубоком потоку је изгледало сасвим другачије прије 12 година. Дивље депоније су биле честа појава. Поток је био дом за старе замрзиваче, фрижидере, телевизоре, опанке, чизме... Упорношћу једног човјека, који је око себе окупио неколицину других домаћина, шума је „продисала“, очишћена и окупана.

-Користио сам камен, који је народ бацао. Хтио сам из принципа да покажем да оно што је народ бацио, што је завршило на депонији смећа, може бити спашено и уграђено овдје. Све је максимално искоришћено’’, наглашава Милан Радић, велики домаћин из Главичица, уз напомену да сваки дан брине о свом дому и дворишту, завичају и природи.

​Семберске новине - Семберија инфо - Т. Којић