Свјетски дан здравља обиљежава се сваке године 7. априла, под покровитељством Свјетске здравствене организације. Овогодишња тема Свјетског дана здравља са слоганом „Изградња праведнијег, здравијег свијета“ указује на неравноправност у свијету. Пандемија ковид -19 додатно је истакла чињеницу да неки људи могу живјети здравије и имати бољи приступ здравственим услугама од других, захваљујући условима у којима се рађају, расту, живе и раде.

Широм свијета постоје они који имају лошије услове становања и лошије могућности за образовање, мање могућности запослења, већу полну неједнакост и имају мали или никакав приступ сигурном окружењу, чистој води и ваздуху, сигурној храни и здравственим услугама. Све то изазива болести које је могуће избјећи, те штети друштву у цјелини.

СЗО истиче да је боље здравље могуће осигурати подстицањем здравих стилова живота и смањивањем услова ризика по људско здравље, произашлих из економских, социјалних или низа других фактора. Једнако је важно развијати систем здравства који правично унапређује здравствене исходе, чије услуге одговарају потребама корисника, који је финансијски одржив и правичан, те почива на политици и пракси ,,неискључивања“ (доступан, приступачан, дјелотворан). Уз то, важно је развијати политику здравља унутар система здравства, те уопште развијати политику у којој се води рачуна о социјалној и економској димензији здравља. Неједнакости у здрављу је важно анализирати и пратити, али и проводити интервенције с циљем праведнијег приступа квалитетним здравственим услугама.

Овогодишња кампања наглашава уставно начело СЗО-а како је „уживање највишег могућег здравственог стандарда једно од основних права сваког човјека, без обзира на расу, вјеру, политичко увјерење, економски или социјални статус“. Пандемија ковид-19 свјетска је здравствена криза, али најпогубнија је за претходно већ рањиве заједнице. Током актуелне ковид-19 пандемије управо долазе до изражаја постојеће неједнакости у здрављу, како на глобалној разини, тако и на националним и локалним нивоима. Оне се огледају од услова живота појединаца или популацијских група и с тиме повезаних (не)могућности квалитетног провођења епидемиолошких мјера и заштите од инфекције, до дистрибуције вакцина.

Примјера ради, процјењује се да ће за производњу количине довољне за глобалне потребе проћи између три и четири године, а према анализи британске хуманитарне организације Оксфам, у 70 најсиромашнијих земаља свијета вакцину неће добити девет, од десет њихових становника. Право на здравље, односно, право на неопходне вакцине имају посебну важност и требало би, у духу свих конвенција које се на то односе, бити проглашено глобалним јавним добром. Споразум о интелектуалној својини пружа државама могућност ограничавања правима фабрика на патент, када је ријеч о здравственој кризи, што ова пандемија, без сумње и јесте. Дистрибуција вакцина на глобалном нивоу показује како нас очекује још пуно рада на праведној расподјели здравствених ресурса, али и колико је глобално здравље важно, јер се овакве пандемије могу сузбити само уколико се сузбију глобално. Важно је осигурати да заједнице буду на првом мјесту у процесима одлучивања, те тежити остварењу циља да сви имају услове за живот и рад који погодују добром здрављу.