На недавно одржаном састанку са представницима локалних медија са простора БиХ донијето је низ препорука за одговорно и ваљано извјештавање о спречавању насиља над женама.
 
Узевши у обзир налазе из истраживања, постојеће бх. и међународне законе, препоруке, етичка начела, кодексе, правила и добре праксе, у смислу одговорног и исправног извјештавања о родно заснованом насиљу над женама, креиране су и ове препоруке које се односе на пожељне медијске праксе у приступању темама родно заснованог насиља. У том смислу новинари и уредници треба да:

1. кроз свој рад и дјеловање у медијима промовишу родну равноправност у складу с домаћим и међународним препорукама и законима и одступе од стереотипног и сексистичког приказивања жена у медијским извјештајима;

2. снажније преузму одговорност у промовисању достојанства жена, боре се против дискриминације над женама и сексизма и раде на мијењању стереотипа;

3. поштују одредбе Закона о равноправности полова Босне и Херцеговине који забрањује јавно приказивање и представљање било које особе, укључујући  и жене, на увредљив, омаловажавајући и понижавајући начин у смислу њиховог пола;

 4. користе Кодекс за штампу и онлајн медије у БиХ и Кодекс о аудиовизуалним медијским услугама и медијским услугама радија као темељна начела професионалног обављања новинарске дјелатности, а посебно да у смислу родно заснованог насиља над женама не објављују било какав садржај који директно или индиректно жене ставља у неравноправан положај или их дискриминише на основу њиховог пола;

5. континуирано раде, у сарадњи с институцијама које се тиме баве, на подизању свијести о проблемима родно заснованог насиља над женама и то свих његових облика: физичког, сексуалног, психолошког и економског, и то не само онда кад се оно деси;

6. проактивније се баве темом насиља над женама, не ослањајући се искључиво на информације које обезбиједе полицијски извори или невладине организације из те области, на тај начин да чешће раде аналитичке прилоге који ће третирати те теме и позивати и надлежне институције на дјеловање;

7. извјештајима о почињеном насиљу над женама или насиљу у породици приступе у смислу друштвеног проблема родно заснованог насиља и обрађују их тематски, а не често у рубрикама црне хронике, без контекста и кратко;

8. кад год је могуће, не ослањају се на кратке агенцијске вијести или вијести с онлајн портала у темама о насиљу над женама, него кад год је могуће користе дуже новинарске форме попут интервјуа, коментара или истраживачке приче;

 9. ако не постоји јасан интерес јавности, избјегавају објављивање експлицитних фотографија и снимака будући да је таква пракса супротна етичким стандардима, може да наштети особама над којима је извршено насиље и узнемири јавност, штите интиму жена од неоправданог и сензационалистичког откривања у јавности и обрате пажњу да не објављују непровјерене информације, поготово оне које могу угрозити жене које су претрпјеле насиље;

10. теме које укључују личне трагедије третирају с посебном пажњом, а особама над којима је извршено насиље приступе с поштовањем и без виктимизирања. Приказивање жена као жртава у јавности може да створи утисак да су оне немоћне и слабе због тога што су жене и стога требају пажљиво наћи баланс између поштовања према њима и интереса да прича буде објављена, али и утицаја те објаве на углед и живот особа укључених у причу, поготово ако се ради о дјеци;

11. не откривају личне податке и идентитет жене (именом или фотографијом) која је претрпјела насиље, осим кад она то јасно жели, будући да то може да нанесе штету њој и њеној породици;

12. пажљиво одлуче о откривању идентитета починиоца насиља, што не треба увијек урадити, јер то може да доведе до откривања идентитета особе над којом је  почињено насиље, али и из разлога пресумпције невиности;

13. жене које су преживјеле насиље охрабре, кроз аналитичко извјештавање или пажљивим личним приступом, да снажније проговоре о насиљу;

14. више укључе стручњаке из различитих области, дају простора социолозима, психолозима, социјалним радницима, али не искључиво одвојено од текстова или прилога о примјерима почињеног насиља;

15. у извјештајима чешће нагласе и подсјете на казне које слиједе за особе које почине насиље;

16. избјегавају индиректно давање разлога и оправдања за насиље на тај начин да жени додјељују искључиво улогу супруге, партнерке у емотивној вези и слично, односно да избјегавају стереотипне родне улоге;

17. избјегавају бомбастичне наслове и кориштење сензационалистичких ријечи попут „шокантно”, „брутално” или „стравично”;

18. примјере насиља над женама ставе у контекст друштвеног проблема и не извјештавају о њима као изолованим случајевима кривичних дјела и жене не портретирају као жртве и на тај начин их додатно виктимизирају;

19. насиље над женама и насиље у породици не третирају као несретан случај или трагедију, него као друштвени проблем;

20. активније размјењују информације с владиним и невладиним сектором у области борбе против родно заснованог насиља над женама, а у извјештавању буду свјеснији да, осим информативног карактера, могу да дјелују и едукативно.