Упркос данима сивим, кад видиш неку комету да видик зарумени, то ја још увек шашав летим и живим... (Мика Антић)

Мирослав Мика Антић, један од највећих српских пјесника, али и боема, преминуо је на данашњи дан, 24. јуна, 1986. године у башти своје куће у Новом Саду. Заправо, ако му је вјеровати, он никад није умро. 

,,Ја више не постојим. Ја сам 8.000 година у прошлости и 3.000 година у будућности. Негде далеко међу звездама, и још даље међу цивилизацијама Инка, Кине, Тибета…“, рекао је једном приликом Мирослав Антић.

​

Овако је описао свој живот: ,,Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао сам у Београду. Живим у Новом Саду. То је моја чиста биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи јер они, нажалост, морају да уче и живот писца. Ја бих био најгори ђак јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био сам зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио сам се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио сам у једном луткарском позоришту, правио лутке, водио телевизијске емисије, био конферансије.“

У једном разговору је рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних који су му, како је говорио, остали добри и вјечити пријатељи. 

Обраћајући се дјеци рекао је: ,,Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас, оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи..“

Мика Антић, умјетник ријечи, вјечити дјечак и сањар, написао је: ,,Љјубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем.“ 

Режирао је филмове ,,Доручак са ђаволом“, ,,Свети песак“, ,,Широко је лишће“, ,,Страшни лав“. Писао је драмска дјела и један рото роман. 
 
Његова најпознатија дјела су ,,Војводина“, ,,Испричано за пролеће“, ,,Рождество твоје“, ,,Плаво небо“, ,,насмејани свет“, ,,Псовке нежности“, ,,Концерт за 1001 бубањ“, ,,Шашава књига“...За дјецу је написао ,,Плави чуперак“, ,,Хороскоп“, ,,Прва љубав“, ,,Гарави сокак“,  ,,Живели прекосутра“, ,,Плава звезда“...

За сва та дјела добио је многобројна признања као што су двије ,,Невенове“ награде, награду за животно дјело и поезију за дјецу, Горанову награду, награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, награду ослобођења Војводине, Орден заслуга за народ...

Посљедњу жељу написао је на цједуљици: Не држите говоре. Нека неко прочита ,,Бесмртну песму“ и нека Јаника Балаш одсвира ,,Пиро манђа коркоро“.

"Ако ти јаве: умро сам, не веруј то не умем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг. И зато: не буди тужан. Толико ми је стало да останем у теби будаласт и чудно драг. Ноћу, кад гледаш у небо, и ти намигни мени. Нека то буде тајна. Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек шашав летим, и живим.“

Семберија инфо