,,Онај ко је мој пријатељ не поставља питања, ономе коме сам пријатељ казујем оно што и не пита“, казао је о пријатељству наш једини нобеловац Иво Андрић.

Мало је људи који су се у свијету Иве Андрића задржали годинама. Он је био бескрајно затворен, деликатан у комуникацији, па је мало оних којима је отварао душу или повјеравао своје радости и туге. Један од оних с којима је најискреније друговао био је Родољуб Роћко Чолаковић.



- Велико пријатељство везивало је Родољуба Чолаковића и Иву Андрића, а њихове породице, и оно је трајало 30 година, све до Андрићеве смрти 13. марта 1975. године. Како је Родољуб Чолаковић био један од извршилаца тестамента Иве Андрића, у Чолаковићевој оставштини налази се и копија тестамента Иве Андрића, те је и то дио грађе Чолаковићевог легата у Музеју Семберије, истиче музејска савјетница Тања Лазић. 



Затим, како наводи,  поред бројних фотографија насталих током тродеценијског друговања са Ивом Андрићем, бројна Андрићева дјела која су дио библиотеке легата лични су поклони Чолаковићу и његовој супрузи Милици Зорић уз посвете нашег нобеловца. У библиотеци легата  је и Чолаковићев Дневник на чијим страницама су описани и сусрети и доживљаји двојице пријатеља, те догађаји везани за Андрића. Родољуб Чолаковић, нема сумње, био је његов до сржи искрени пријатељ и поштовалац његовог изузетног дјела. 

О Андрићу је знао много више од оних који су  се трудили да му буду биографи, јер пред њима је овај изузетни писац често био суздржан и затворен. Осим сазнања о Андрићу из Чолаковићевог пера, осјећа се понешто и од духа оног времена, у коме је, као и данас, било и добрих и лоших људи, високих и ниских страсти, дивљења и зависти...

,,Живим већ шездесет прву годину и увек сам још наиван и верујем људима на реч- вероватно ћу такав умрети“, записао је у Дневник Чолаковић којом почиње коментар на реакцију неких Београђана на вијест о додјели Нобелове награде за књижевност Иви Андрићу 1961. године:



,,Милица била у граду и слушала коментаре о Андрићевој награди. Шта све људи наши православни не причају, онако у четири ока, какве све гадости не ригају, и то они који су први полетели да му честитају, да му пошаљу цвеће, чак да напишу у новинама лепу реч. Не вређа ме то што неки мисле да Андрић није велики писац - у реду, ствар је укуса, прилажења литератури итд. Неки естетски префињени људи веле: пишам се ја на такву литературу. Али подло је говорити: Андрић је био југословенски амбасадор кад је потписан пакт са Њемачком, па се лепо извукао, он се и увек уме да извуче или, како рече једна дама-“ да склони своје дупе украј“. (Она своје дупе није чувала то је тачно) - а не помиње окупацију и његов став. Завист људска је страшна ствар, а лицемерство просто гуши!“  

Чолаковић је с нестрпљењем ишчекивао Андрићев повратак из Штокхолма, па са њим, одмах по доласку иде на Авалу, а у Дневник уписује:
,,Данас сам био са Андрићем на Авали- радостан је што је награда тако примљена од широких слојева народа, што се изразило у многобројним честиткама које још увијек прима из свих крајева земље. Вели: ,,Стиже човеку све кад му није потребно. Да је било мало раније, кад је моја мајка била жива, кад сам био млад. Једино што је нека корист земљи, да се преко награде и за њу, њену културу чује“.

Дана 13. марта 1975. године умро је Иво Андрић. 

Тог дана Чолаковић је у Дневник уписао:
,,Јутрос устао рано - требао да кренем у Сокобању да се опорављам; опоравак на Хвару прекинуо сам због Вељкове смрти. У 6 и 30 чуо се телефон, и Дара ми је рекла - зове Вера Стојић. Умро Иво, помислио сам. И досиста. Али сам ипак звао ВМА и добио потврду. Да, јутрос у 1 и 15. Смирио се Иво после готово три месеца мучења - од 17. 12. 1974. Свеједно, вест ме је потресла, иако се сваки дан могао очекивати такав крај.“

Семберија инфо - М. Решидовић