ЗАШТО ЈЕ ЈАНУАР СВЕТИ МЈЕСЕЦ И ШТА САДРЖИ СРПСКИ КАЛЕНДАР?
Много је писаних и неписаних правила
Први мјесец у години - јануар, пун је весеља, празника, слава, низа разних светковања. Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вијековима придржавао, паралелно са црквеним правилима.
Јануар је први месец године и има 31 дан. Име је добио по богу Јанусу, који по легенди има два лица. За старе Римљане ово је био једанаести мјесец, јер је година, до 153. прије Христа, почињала првог марта. На истоку Европе радо је некада назван „вучјим мјесецом’’, а на западу континента зимским, леденим или снијежним.
У посљедње вријеме на нашим просторима јануар је добио име ,,свети јануар’’, баш због низа светковања. Стара словенска имена су му ледник, свечен, зимец, мали божићник, првник, новољетник, средозимен. Хрвати данас користе име сијечањ, Чеси леден, Пољаци стyцзен, Украјинци сичен, Бјелоруси студзен, Кашупи стецзник, народни израз у Македонији је био колежег, горњолужички - вулки рожк. За Србе у ранијим вијековима ово је био сијечењ, коложег или богојављенски мјесец. Пун је весеља, празника, слава, свадби, а послије предбожићне дуже паузе због поста, настају месојеђе. Сматра се да је добро да је у јануару јако хладно и снијежно, а не благо и мокро.
На почетку јануара православна црква послије Божића слави Сабор Пресвете Богородице, а дан касније светога првомученика и архиђакона Стефана. Троструки празник је 14. јануара - Обрезање Господње, свети Василије Велики и Нова година. Од Божића до Крстовдана, како се у народу назива дан уочи Богојављења, не пости се у сриједу и петак. Крстовдан је први постан дан послије Рођења Христовог. Богојављење је 19, а свети Јован Крститељ 20. дана по новом календару.
Часне вериге светог апостола Петра су 29. јануара, тај дан неки славе као крсну славу, док други поштују због култа који је давно настао у нашем народу. У неким крајевима празник називају Јужице и верижице и славе га два дана. Светог Атанасија Великог црква прославља 31. јануара, а Цинцари га славе као свог небеског заштитника. Код Срба је 27. јануара по новом, односно 14. по старом, празник светог Саве, првог архипастира и просветитеља српског. То је слава српске школе и ђаци га поштују као свог покровитеља. У српству је традиција да се овај дан свечано прославља по школама и разним научним институцијама.
Српски календар
Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вијековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве, али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обиљежја, мјесеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије и дао им своја тумачења и начине израчунавања.
Српски народни календар је био званични календар средњевјековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. По српском народном календару, године се броје од 5.508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање свијета. Година се дијели на љето и зиму. Љето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.
Посебно значајно је и Преображење, 19. августа. када се по старом вјеровању ,,мијењају гора и вода’’. По остацима многобројних вјеровања, обичаја и обреда у вези са зимским и љетњим солстицијем, јесења и прољећна равнодневница, дознаје се да су стари Срби годишње вријеме одређивали по сунчевом кретању, тј. по топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га љетом у смислу трајања од године дана. Каже се „старац од стотину љета“. Посматрајући мјесечеве мијене (прва фаза млад мјесец), његово „пуњење и опадање“ народ је годину дијелио на мјесеце.
Дани у мјесецу почињали су од мјесечеве младине и завршавали се пред појаву наредне младине. Вријеме од мјесец дана дијелило се на пет дијелова, сваки од по шест дана, који су се називали по дану одмора: недјеља (по новом седмица). Данашњи народни називи седмичних дана показују да су стари Срби у пријехришћанском времену имали шест дана, без суботе, која је уведена с хришћанством. Тада је у мјесецу било пет недјељних седмица. Прецизно одређивање трајања соларне године није постојало, као што ни сада у народу не постоји прецизно трајање дана и ноћи. Дан је од изласка сунца до његовог заласка; од заласка сунца, па до његовог изласка је ноћ. Половина дана по садашњем узимању, је дан, а његова друга релативна половина је ноћ, прва свијетла, а друга тамна.
Народ је годину дијелио у два релативна полугодишта: љетње и зимско. Оба приближно одговарају прољећној и јесењој равнодневници. Прелазно вријеме од зиме у љето је „јаро“ или прољеће, а прелазно од љета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна вјеровања и обреде.
Нова година се није славила
Стари Срби нису прослављали нову годину као што се данас прославља. Умјесто ње прослављали су почетке полугодишта: љета и зиме. Љетником се називало вријеме око 1. марта. Још даље у прошлости Срби су љетник прослављали око прољећне равнодневнице, па је по званичном календару помјерен на 1. март. Љетник је народна прослава обновљене природе послије проспаване зиме.
Зимско полугодиште почиње по завршетку скупљања љетине, управо на почетку јесење сјетве, а код сточара по спуштању стада стоке из планинских станова и катуна у јесен у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице. И по Вуку Караџићу је стара народна нова година почињала у јесен, пошто се покупи љетина. Стари Срби су вријеме рачунали по полугодиштима, а само изузетно на годину: служба је текла од почетка до краја љетњег или зимског полугодишта. (од Ђурђевдана до Митровдана, од 23. априла до 26. октобра); стока је у планини у љетњем полугодишту, а у зимском је код куће; сеобе птица настају у почетку зимског полугодишта, а враћају се пред почетак љетњег полугодишта, итд.
Народна имена за мјесеце
Народна имена за мјесеце давана су, као и за називе дијелова године, по њиховим природни особинама: сјечањ или сјечко је мјесец који мразом сјече. То је први мјесец у званичној години, јануар, понегдје и други, фебруар; коложег (I), вељача, авељача (II) је мјесец често промјењљивог времена; „сјечко сјече, марта (III) дере, л(а)житрава(њ) (IV) коже дере“, тј. стока се у сјечку мрзне, у марту болује, у априлу угине, па јој се тада кожа дере и скупља.
Травањ, биљар, биљобер (IV) је мјесец када се бере пољско биље и од њега вију вјенци за кућу, зграде, торове и њиве, а сада се то чини на Ђурђевдан. Цвијетни, цвијетањ (V је вријеме када цвијета цвјеће; црвеник, черешњар (трешњар; VI) је мјесец у коме зрију трешње; горешњак (VII) је најтоплији мјесeц у години, назива се и жарки, жетвар, када зрију жита, и српањ када настају жетве; коловоз (VIII) је забиљежен у четрнаестом вијеку у значењу најживљег кретања кола приликом сабирања љетине. Назив гумник настао је по вршидби жита на гувнима у том мјесецу; гроздобер (IX) назван је по берби грожђа; листопад (X) је мјесец када почиње да опада лишће; груден (XI); студен, просинац, коледар су називи мјесеца: коложег, у коме се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца. Неки мјесеци су персонификовани: Дједа Сјечко (I) и Баба Марта (III) а мјесец Студен је с бијелом брадом.
Вук Караџић је у Дубровнику у првој половини 19. вијека забиљежио ове називе мјесеца: сијечањ – јануар, вељача – фебруар, љежак или ожујак – март, травањ – април, мај није забиљежен, липањ – јун, српањ – јул, коловоз – август, рујан – септембар, листопад – октобар, студен – новембар, просинац – децембар.
Под утицајем цркве настали су ови називи мјесеца: богојављенски, сретењски, благовјештенски итд. Српска православна црква завела је службени јулијански календар. Тада су многи народни обичаји и обреди помјерени са многобожачких дана празновања на црквене празнике.
Семберија ИНФО - В.Зеленовић
Први мјесец у години - јануар, пун је весеља, празника, слава, низа разних светковања. Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вијековима придржавао, паралелно са црквеним правилима.
Јануар је први месец године и има 31 дан. Име је добио по богу Јанусу, који по легенди има два лица. За старе Римљане ово је био једанаести мјесец, јер је година, до 153. прије Христа, почињала првог марта. На истоку Европе радо је некада назван „вучјим мјесецом’’, а на западу континента зимским, леденим или снијежним.
У посљедње вријеме на нашим просторима јануар је добио име ,,свети јануар’’, баш због низа светковања. Стара словенска имена су му ледник, свечен, зимец, мали божићник, првник, новољетник, средозимен. Хрвати данас користе име сијечањ, Чеси леден, Пољаци стyцзен, Украјинци сичен, Бјелоруси студзен, Кашупи стецзник, народни израз у Македонији је био колежег, горњолужички - вулки рожк. За Србе у ранијим вијековима ово је био сијечењ, коложег или богојављенски мјесец. Пун је весеља, празника, слава, свадби, а послије предбожићне дуже паузе због поста, настају месојеђе. Сматра се да је добро да је у јануару јако хладно и снијежно, а не благо и мокро.
На почетку јануара православна црква послије Божића слави Сабор Пресвете Богородице, а дан касније светога првомученика и архиђакона Стефана. Троструки празник је 14. јануара - Обрезање Господње, свети Василије Велики и Нова година. Од Божића до Крстовдана, како се у народу назива дан уочи Богојављења, не пости се у сриједу и петак. Крстовдан је први постан дан послије Рођења Христовог. Богојављење је 19, а свети Јован Крститељ 20. дана по новом календару.
Часне вериге светог апостола Петра су 29. јануара, тај дан неки славе као крсну славу, док други поштују због култа који је давно настао у нашем народу. У неким крајевима празник називају Јужице и верижице и славе га два дана. Светог Атанасија Великог црква прославља 31. јануара, а Цинцари га славе као свог небеског заштитника. Код Срба је 27. јануара по новом, односно 14. по старом, празник светог Саве, првог архипастира и просветитеља српског. То је слава српске школе и ђаци га поштују као свог покровитеља. У српству је традиција да се овај дан свечано прославља по школама и разним научним институцијама.
Српски календар
Српски народни календар представља скуп мање-више неписаних правила којих се српски народ вијековима придржавао, паралелно са црквеним правилима. Народни календар се базира на црквеном календару Српске православне цркве, али се од њега и доста разликује: по именима празника, којима је дао своја специфична обиљежја, мјесеце назвао старословенским именима или именима празника старословенске митологије и дао им своја тумачења и начине израчунавања.
Српски народни календар је био званични календар средњевјековних српских држава од 1219. године када га је у црквени кодекс унио Свети Сава, па све до 19. вијека. По њему су писане повеље, закони, одлуке, облигације. Најстарији запис о српском календару јесте надгробни споменик из 6. вијека. По српском народном календару, године се броје од 5.508. п. н. е., односно од времена када се по предању десио Велики потоп, односно ново стварање свијета. Година се дијели на љето и зиму. Љето почиње на Ђурђевдан, 6. маја, а зима на Митровдан, 8. новембра.
Посебно значајно је и Преображење, 19. августа. када се по старом вјеровању ,,мијењају гора и вода’’. По остацима многобројних вјеровања, обичаја и обреда у вези са зимским и љетњим солстицијем, јесења и прољећна равнодневница, дознаје се да су стари Срби годишње вријеме одређивали по сунчевом кретању, тј. по топлом и хладном времену. Тај период је соларна година и називали су га љетом у смислу трајања од године дана. Каже се „старац од стотину љета“. Посматрајући мјесечеве мијене (прва фаза млад мјесец), његово „пуњење и опадање“ народ је годину дијелио на мјесеце.
Дани у мјесецу почињали су од мјесечеве младине и завршавали се пред појаву наредне младине. Вријеме од мјесец дана дијелило се на пет дијелова, сваки од по шест дана, који су се називали по дану одмора: недјеља (по новом седмица). Данашњи народни називи седмичних дана показују да су стари Срби у пријехришћанском времену имали шест дана, без суботе, која је уведена с хришћанством. Тада је у мјесецу било пет недјељних седмица. Прецизно одређивање трајања соларне године није постојало, као што ни сада у народу не постоји прецизно трајање дана и ноћи. Дан је од изласка сунца до његовог заласка; од заласка сунца, па до његовог изласка је ноћ. Половина дана по садашњем узимању, је дан, а његова друга релативна половина је ноћ, прва свијетла, а друга тамна.
Народ је годину дијелио у два релативна полугодишта: љетње и зимско. Оба приближно одговарају прољећној и јесењој равнодневници. Прелазно вријеме од зиме у љето је „јаро“ или прољеће, а прелазно од љета до зиме је „подзим“ или јесен. Тако су временом настала четири годишња доба по трајању међусобно приближно једнака. Посебност сваког годишњег доба, његове климатске и друге особине, у народу су стварале посебна вјеровања и обреде.
Нова година се није славила
Стари Срби нису прослављали нову годину као што се данас прославља. Умјесто ње прослављали су почетке полугодишта: љета и зиме. Љетником се називало вријеме око 1. марта. Још даље у прошлости Срби су љетник прослављали око прољећне равнодневнице, па је по званичном календару помјерен на 1. март. Љетник је народна прослава обновљене природе послије проспаване зиме.
Зимско полугодиште почиње по завршетку скупљања љетине, управо на почетку јесење сјетве, а код сточара по спуштању стада стоке из планинских станова и катуна у јесен у жупне крајеве, а то је управо око јесење равнодневнице. И по Вуку Караџићу је стара народна нова година почињала у јесен, пошто се покупи љетина. Стари Срби су вријеме рачунали по полугодиштима, а само изузетно на годину: служба је текла од почетка до краја љетњег или зимског полугодишта. (од Ђурђевдана до Митровдана, од 23. априла до 26. октобра); стока је у планини у љетњем полугодишту, а у зимском је код куће; сеобе птица настају у почетку зимског полугодишта, а враћају се пред почетак љетњег полугодишта, итд.
Народна имена за мјесеце
Народна имена за мјесеце давана су, као и за називе дијелова године, по њиховим природни особинама: сјечањ или сјечко је мјесец који мразом сјече. То је први мјесец у званичној години, јануар, понегдје и други, фебруар; коложег (I), вељача, авељача (II) је мјесец често промјењљивог времена; „сјечко сјече, марта (III) дере, л(а)житрава(њ) (IV) коже дере“, тј. стока се у сјечку мрзне, у марту болује, у априлу угине, па јој се тада кожа дере и скупља.
Травањ, биљар, биљобер (IV) је мјесец када се бере пољско биље и од њега вију вјенци за кућу, зграде, торове и њиве, а сада се то чини на Ђурђевдан. Цвијетни, цвијетањ (V је вријеме када цвијета цвјеће; црвеник, черешњар (трешњар; VI) је мјесец у коме зрију трешње; горешњак (VII) је најтоплији мјесeц у години, назива се и жарки, жетвар, када зрију жита, и српањ када настају жетве; коловоз (VIII) је забиљежен у четрнаестом вијеку у значењу најживљег кретања кола приликом сабирања љетине. Назив гумник настао је по вршидби жита на гувнима у том мјесецу; гроздобер (IX) назван је по берби грожђа; листопад (X) је мјесец када почиње да опада лишће; груден (XI); студен, просинац, коледар су називи мјесеца: коложег, у коме се о зимској солстицији спаљивало коло (точак), да би се појачала снага сунца. Неки мјесеци су персонификовани: Дједа Сјечко (I) и Баба Марта (III) а мјесец Студен је с бијелом брадом.
Вук Караџић је у Дубровнику у првој половини 19. вијека забиљежио ове називе мјесеца: сијечањ – јануар, вељача – фебруар, љежак или ожујак – март, травањ – април, мај није забиљежен, липањ – јун, српањ – јул, коловоз – август, рујан – септембар, листопад – октобар, студен – новембар, просинац – децембар.
Под утицајем цркве настали су ови називи мјесеца: богојављенски, сретењски, благовјештенски итд. Српска православна црква завела је службени јулијански календар. Тада су многи народни обичаји и обреди помјерени са многобожачких дана празновања на црквене празнике.
Семберија ИНФО - В.Зеленовић
