Послу никад краја


Далеко је 1951. година, први октобар, када је Мићо Пешаљевић дошао на имање, дошао и остао. Својих 35 година на имању испунио је радом, залагањем, а пред њим је још 18 мјесеци до пензије.

- Радио сам и у Сељачкој радној задрузи, па био у школи, а те 1951. године када сам дошао, изабран сам за предсједника Народне омладине. Није то мала ствар била. Имали смо тада 200 крава овдје у Сточарству, двије штале, затим 6.000 свиња, око 300 коња. Било је то велико газдинство  и посла је увијек било ,,преко главе’’. А радили смо од јутра до вечери, сваким даном, а недјељама ударнички. И то сви заједно, руководиоци напријед с вилама, ми за њима. А био сам предсједник Радничког савјета када смо донијели одлуку да се одричемо вишка и још оних 10 одсто које смо добијали. Као резерву, а сваког мјесеца да би се купило земљишта и нових машина. Тако се радило, такав је то ентузијазам био. Сви смо пред очима имали само успјех колектива, и томе је све било подређено.

- Запамтили сте све значајне промјене на Имању.

- Наравно, читав мој радни вијек био је испуњен радом. Сјећам се важних ствари, рецимо кад смо продали коње и купили трактор. То је била значајна ствар. Кочијаши су преквалификовани у трактористе, и то ,,у ходу’’ што се каже. Сјећам се и увођења нових пољопривредних култура, рецимо соје, па напретка у организацији рада, разних акција. А на челу сваке акције били су комунисти. Био сам, иначе, врло активан и у нашем колективу и ван њега, у друштвено-политичком животу, па сам био у току свих акција. А најдража ми је успомена на сусрет с Титом. Био сам 1958. године у делегацији БиХ код Тита. Са Имања су са мном били покојни Ристо Опалић и Миленко Мијић. Тада сам искористио прилику да у име колектива и цијеле Семберије позовем Тита да нас посјети, и он је то обећао. Обећање је као што знате, извршио и то је био можда највећи дан у животу нашег Имања.

Семберске новине,
26. новембар 1986. године