Милијарде у вјетар - Пјевачица 10 милиона на сат. Шериф Коњевић кошта 150 милиона. Има ли краја улудом бацању пара?
Сваке године, некако у ово вријеме, младићи широм земље спремају се за одлазак на одслужење војног рока у Југословенској народној армији. Одувијек је за будуће војнике овај период пуно значио, јер, није мала ствар постати Титов војник, чувар и бранитељ слободе, братства и јединства.
Тако је и ових дана. Широм Семберије организују се испраћаји, што је добро, да се настави традиција. Али, у овим свечаним тренуцима има нешто што није добро. Нешто што смета и зачуђује. Ради се о такмичењима, ко ће више потрошити за испраћај, ко ће обезбиједити бољу музику, ко припремити више јела и пића. Чини се да се о цијени мало или никако не мисли. У вријеме кад се до новца тешко долази, кад велики број радника тешко саставља крај с крајем, појединци само за музику плаћају стотине старих милиона.
Примјера има више. Прије неки дан у једном семберском селу пјевачица из ,,А’’ лиге југословенске естраде наплаћивала је своје пјесме по сату. Уговорено је гостовање од седам сати, а за сваки сат је наплатила 10 старих милиона. Музичка пратња добила је 14 милиона и зараду од наручилаца пјесама и кола, што по нашој скромној процјени износи још око 40 милиона динара. Или још један примјер. У другом семберском селу пјевали су и музицирали ,,Калесијски звуци’’.
У трећем Шериф Коњевић. За своје услуге Коњевић је, са музичком пратњом, за једно вече зарадио 150 старих милиона. право богатство, ако се зна да је огроман број радника у бијељинском удруженом раду овај новац може зарадити за годину или двије. Ово су примјери родитеља који су у могућности да припреме својим синовима достојан испраћај.
На другој страни је већина младића, будућих војника, чији родитељи не могу да приуште овакав луксуз. Што је најгоре, такви родитељи, да им се дјеца не би осјећала понижена пред друговима, по сваку цијену настоје да, бар донекле, буду уз комшије. Подижу се кредити под неповољним условима, родитељи позајмљују новац и тако се оптерећују, јер треба мислити шта ће народ рећи, ако се син испрати у војску скромно, ако не пјева Шериф, Шабан Шаулић, ,,Калесијски звуци’’...?
Служење војног рока је част и обавеза за све Југословене, што подразумијева да будуће војнике треба свечано испратити. Ипак, то не значи да треба расипати и немилице трошити средства, која би се у друге сврхе могла далеко корисније употријебити.
Томислав Перић ,,Семберске’’ 22. септембар 1987. године
Тако је и ових дана. Широм Семберије организују се испраћаји, што је добро, да се настави традиција. Али, у овим свечаним тренуцима има нешто што није добро. Нешто што смета и зачуђује. Ради се о такмичењима, ко ће више потрошити за испраћај, ко ће обезбиједити бољу музику, ко припремити више јела и пића. Чини се да се о цијени мало или никако не мисли. У вријеме кад се до новца тешко долази, кад велики број радника тешко саставља крај с крајем, појединци само за музику плаћају стотине старих милиона.
Примјера има више. Прије неки дан у једном семберском селу пјевачица из ,,А’’ лиге југословенске естраде наплаћивала је своје пјесме по сату. Уговорено је гостовање од седам сати, а за сваки сат је наплатила 10 старих милиона. Музичка пратња добила је 14 милиона и зараду од наручилаца пјесама и кола, што по нашој скромној процјени износи још око 40 милиона динара. Или још један примјер. У другом семберском селу пјевали су и музицирали ,,Калесијски звуци’’.
У трећем Шериф Коњевић. За своје услуге Коњевић је, са музичком пратњом, за једно вече зарадио 150 старих милиона. право богатство, ако се зна да је огроман број радника у бијељинском удруженом раду овај новац може зарадити за годину или двије. Ово су примјери родитеља који су у могућности да припреме својим синовима достојан испраћај.
На другој страни је већина младића, будућих војника, чији родитељи не могу да приуште овакав луксуз. Што је најгоре, такви родитељи, да им се дјеца не би осјећала понижена пред друговима, по сваку цијену настоје да, бар донекле, буду уз комшије. Подижу се кредити под неповољним условима, родитељи позајмљују новац и тако се оптерећују, јер треба мислити шта ће народ рећи, ако се син испрати у војску скромно, ако не пјева Шериф, Шабан Шаулић, ,,Калесијски звуци’’...?
Служење војног рока је част и обавеза за све Југословене, што подразумијева да будуће војнике треба свечано испратити. Ипак, то не значи да треба расипати и немилице трошити средства, која би се у друге сврхе могла далеко корисније употријебити.
Томислав Перић ,,Семберске’’ 22. септембар 1987. године
