Шта све поскупљује у посљедње вријеме било би илузорно набрајати и евидентирати, јер би, по свему судећи  требало утрошити комплетне новине само за та набрајања.

Због тога ни за средства информисања више није вијест која ће заинтересовати читаоце, па се ових дана говори и пише само  о оним поскупљењима која су најуочљивија и која највише угрожавају живитни стандард, као што је повећање цијене хљеба, брашна, шећера, уља и тако даље.

Како то обично у овим ситуацијама бива, само што се једна бура стиша, друга креће. Сада је, како се пише, кренуо вал поскупљења меса и месних прерађевина.

У Србији је то већ обављено. У Босни и Херцеговини, ако то може послужити као утјеха потрошачима, још није, али се засигурно неће дуго чекати. Интересантно је истаћи, како је то овај пут све почело. Познате су муке произвођача залиха које се нису имале коме продати. Кукуруз је слабо тражена житарица на свјетској пијаци, а и цијена му није баш стимулативна. У таквој ситуацији дешава се оно што се само код нас може десити. ,,Жутом злату’’  цијена вртоглаво расте, тако да је за само неколико дана постало скупље од пшенице - хљебног жита. Тренутно се откупљује по цијени од 160 динара по једном килограму, што је, чак, два пута више од свјетске цијене, али ту причи око цијене кукуруза није крај,  јер је она у слободној продаји, односно на пијацама, већ прешла 200 динара по једном килограму.

Ланац је одатле и кренуо. Чим је почела расти цијена кукуруза, порасла је цијена и сточној храни, одмах затим стоци, а онда неминовно и месу. У таквој ситуацији крај се не види, а потрошачима у Бијељини једино преостаје да  још који дан једу месо по старој цијени  и онда дочекују нове, које ће ионако истањену шницлу, ако је на трпезама још има, истањити још више.
                                                                          
Семберске новине 1987. године -  Д.В.