Ове године навршава се 110 година од рођења и 30 година од смрти сликара Миленка Атанацковића, популарног ,,Чича Миленка’’. Половином прошлог вијека стари су му се населили у Шид из Егејске Македоније. У Шиду 1. маја 1875. године од оца Младена и мајке Цветане родио се Миленко. Одмах по окупацији Босне и Херцеговине 1878. године, Миленкова породица преселила се из Шида у Бијељину. Ту је Миленко завршио основну школу, а затим и трговачку школу, у којој му је био наставник Силвије Страхимир Крањчевић. Од 1891. до 1893. године завршио је Средњу техничку школу у Сарајеву, гдје су наставници открили његов велики таленат за сликарство и препоручли му сликарске студије. У 1895. години је отишао у Беч, гдје је био у припремној сликарској школи код професора Шауера.  Иза тога је био у атељеу великог сликара Паје Јовановића, а од краја 1896. до 1903. године похађао је општу сликарску школу (Allgemeine Maler Schule), а затим Сликарску академију. Послије студија запослио се 1905. године у Гимназији и Вишој дјевојачкој школи у Пљевљу (Таслиђи) у тадашњој Турској. Тамо је предавао ликовно васпитање до 1908. године, а тада се запослио посредовањем проте Самарџића на тамошњој пошти, гдје је остао до избијања I свјетског рата када је мобилисан у војску А.У. Монархије, а иза рата 1919. године дошао је у Бијељину гдје је 1920. године био запослен у новоотвореној гимназији. У гимназији је предавао непрекидно до 1920. године до пензионисања 1947. године. Када се изузму 1943. и 1944. година када гимназија није радила, усљед II свјетског рата, ,,Чика Миленко’’ је био васпитач из ликовног образовања за 25 генерација које су у том времену похађале гимназију у Бијељини. Без сумње је ,,Чика Миленко’’ много задужио Бијељину и у овој години, када се навршавају годишњице његовог рођења и смрти требало би да се те годишњице достојно обиљеже. Било би добро да се будућа галерија слика у Бијељини назове именом Миленка Атанацковића, јер је он то апсолутно заслужио.

Миленко Атанацковић је био сликар реалиста. У историји модерног сликарства Босне и Херцеговине њему припада скромно мјесто. Био је један од првих школованих сликара у Босни и Херцеговини. Његово сликање је остало по страни модернизма. Цијелог свог живота остао је вјеран традиционализму и поред портрета, жанр слика и минијатура, сликао је иконе за цркве у Бијељини, Јањи и Загонима. Његови први радови имају карактер историјског сликања, а доцније претежно документарни.

,,Чика Миленко’’ је веома волио Бијељину. У њој  је одрастао и заволио њене људе и оријентални колорит тадашњих њезиних махала и чаршије. Тако су настале његове познате слике: ,,Стара зелена пијаца’’, Стара беледина’’, ,,Сточна пијаца’’ итд. Са фотографијском тачношћу сликао је тадашње људе и њихове старе српске и муслиманске народне ношње, па њихове слике имају велику историјску и етнографску виједност.

Позната је судбина његових 71 слика. Највећи број (37) налази се у Умјетничкој Академији у Сарајеву, затим код породице Мартиновића у Бијељини (19), а остале су код неких установа и приватника у Бијељини, Шиду итд.

У посљедњим годинама свога живота ,,Чика Миленко’’ је радио оловком каталог ,,Стара Бијељина’’. Према својим запамћењима из младости, сликао је стару Бијељину онакву каква је била у његовом дјетињству, заостала турска касаба која је под утицајем К. унд К. Монархије тек припремала обиљежје европског насеља. Нажалост, иза његове смрти 7. фебруара 1955. године, тај је каталог нестао. Неко ко зна његову сликарску вриједност, једноставно га је присвојио, а велика је то штета за наш град.

 Циљ је овога чланка, да подсјети на живот и дјело чика Миленка и да се, ипак, ода дужно поштовање успомени на ,,Чика Миленка‘‘, педагога који је у бијељинској гимназији био васпитач чак 25 генерација, човјека ријетко племемитих особина, кога Бијељина не би смјела заборавити.
 
Семберске новине, 15. маја 1985. године (Мустафа Х. Габчановић)