Листајући странице ,,Семберских новина’’ из децембра 1984. године, уочили смо занимљив наслов: „ Стотину радних мјеста за повратнике“.

Наиме, Раднички савјет Индустрије обуће и ХТЗ опреме „Зенит“ донио је одлуку о расписивању конкурса за пријем стотину нових радника у погону у Угљевику. Овом одлуком практично су створене могућности да стотину наших радника, привремено запослених у иностранству, уз удруживање средстава, дефинитивно ријеше питање коначног запослења у завичају. Да би на овакав начин дошли до запослења, радници треба да удруже по 6.000 западноњемачких марака на пет година, а уложена новчана средства враћаће им се у динарима  и уз редовну камату на улоге по виђењу.


Сваком новопримљеном раднику нуди се и шестомјесечна обука у погонима „Зенита“, како би се оспособио за једно од занимања неопходних у процесу производње у овој фабрици.

Да појава неизмиривања обавеза за струју, воду и гријање није новијег вијека, потврђује текст ,,Семберских’’ из 1984. године, у коме је наведено да је „мали број становника бијељинске општине који немају неизмирених друштвених обавеза или дугова за комуналне и друге услуге“.

Дуговања су, изгледа, постала својеврсна мода, којој се у времену инфлације и пада животног стандарда, по свему судећи, тешко одупријети. Дугује се за струју, воду, гријање, телефон, пензијско – инвалидско осигурање... Пореске обавезе се, такође, не измирују редовно, као ни станарине.

Након завршетка кампање прераде шећерне репе у УПИ – јевој Фабрици шећера у Великој Обарској, која је завршена за новембарске празнике 1984. године, за два мјесеца, колико је трајала кампања, прерађено је више од 100.000 тона шећерне репе и произведено 12.000 тона  конзумног шећера. Захваљујући високој дигестији шећерне репе, која је те године добро родила, радни људи Шећеране остварили су добре пословне резултате. Уз овај податак, истиче се и то да Шећерана, због недостатка сировине, већ годинама ради са малим искориштењем капацитета, са свега 25 одсто пројектованог капацитета, што доводи до великих губитака у овом предузећу.
Неликвидност предузећа и недостатак квалитетних обртних средстава већ се поставља као велики проблем у бијељинској привреди.
​

Тако запослени у Прехрамбеној индустрији „Сава“, који на инострано тржиште пласирају око 2.000 тона својих производа, убирући пријеко потребне девизе у Ираку и Њемачкој, суочавају се са чињеницом да су камате на кредите крајем те, 1984. године, веће од износа за плате запослених радника. Прехрамбена индустрија „Сава“ у том тренутку запошљава око 800 радника, са просјечним платама од 16.000 динара.

Бијељина је одвајкада била трговинско средиште овог региона, па је тако остало и до данашњих дана.

У ,,Семберским новинама’’ може се прочитати и о вриједном јубилеју – 30 година Радне организације за промет и услуге „Побједа“, која послује у систему УПИ – јеве малопродаје и која крајем 1984. године има око 1.000 запослених радника у четири ОУР-а малопродаје: „Прогрес“, „Напредак“, Робна кућа и „Дрина“, те у једној  ООУР -и индустријске производње чачкалица и Радној заједници заједничких служби.

Била је то прилика за подсјећање на бонове и тачкице у годинама након Другог свјетског рата, када се становништво снабдијевало у такозваним „земаљским магазинима“ (ЗЕ - МА), на године када се роба превозила запрежним колима и коњима, све негдје до 1979. године. Услиједила је рационализација трговине, модернизација и нове инвестиције које су резултирале и изградњом Робне куће „Побједа“.

Занимљиву причу доносе ,,Семберске новине’’ о пензионисаном возачу „Побједе“ Мехи Воденичаревићу који је двадесетак годин возио камион, својевремено и једино превозно средство за превоз робе у овој трговинској организацији.


Мехо је од Бијељине до Сарајева путовао по десетак сати, при брзини од 20, 30, највише 40 километара на сат.
Због слабих гума  и лоших путева, био је и возач и механичар, јер је у просјеку имао под есетак гуми – дефеката. Мехо није на путу имао помоћника, нити радионице у којима би вршио поравке. Све је поправке морао сам обављати.

архива Семберских новина (Љ.Љубојевић)