И одједном све је другачије, ништа више није исто. Живот са маском на лицу и безброј дезифенкционих средстава у абнормалним количинама и живот у страху постали су свакодневица. Глобално зло, с којим се сви суочавамо, без обзира на то ко смо, одакле смо, које расе, националности, припадности. Зло које је пригрлило свијет и које смо дочекали неспремни, а и даље смо у његовим канџама. Али, баш као што наш нобеловац каже:,,А требало је живјети”.
 
Ово није прва пандемија која је погодила свијет, али, чини се, као да се свијет најтеже носи с њом, као ни с једном другом, и то, иронично, у доба највеће експанзије науке, технологије и доступности информација. Да ли нам то универзум или они који вјерују у Бога  кажу да нам шаљу неку поруку? Можда то, заправо, и није порука, већ само још један подсјетник да се од више силе не може побјећи, ма колико наука и технологија узнапредовале, и оне понекад остају нијеме испред непријатеља с којим раније нису имали додира. Нисам једна од оних која вјерује да ће заувијек бити овако, али јесам од оних која вјерује да морамо извући неку поуку и тек тада ће се стање нормализовати, тек тада ће све оно с чим смо се суочили имати смисла. Некако, сви смо се вратили нашим породицама и то је, уједно, и највећа поука коју можемо извући, да је породица највеће благо и да се њој увијек враћамо као вјечном темељу и полазној основи. Пандемија као да нас константно подсјећа да застанемо, кажемо сами себи успори, не мораш да обавиш безброј телефонских позива на дан и посјетиш неколико мјеста дневно. Као да нас враћа у прошлост када се мирније живјело.

,,У невољи се познају јунаци”, каже народна изрека, а пандемија то и потврђује. Својим понашањем показујемо колико поштујемо друге и како се, заправо, понашамо као јединке у друштву када је одговорност само на нама самима. Незамисливо је колико нас је један вирус научио о медицини, хигијени и другим битним стварима. Заиста невјероватно. Још један доказ да је свако у могућности да научи нешто ново, ако жели или ако је, пак, принуђен. Невјероватно је то и што нас један вирус учи како треба да бринемо о старијима, посвећујемо им пажњу. Како нам је, заправо, здравље најбитније и можда најбитнија порука, иако то некима звучи нереално, овај вирус нас подсјећа да је све пролазно, а оно шта смо ми сами остаје вјечно.
 
Не постоји сила која нечовјека може направити човјеком, али, можда, постоји она која ће га натјерати да резимира своје поступке, можда, чак, и несвјесно.

Ања Пејић
Факултет пословне економије Бијељина