Причаћувам о госпођи Корони. Госпођа Корона је поријеклом из Вухана. И као и свако расељено лице, лутала је свуда. Али госпођа Корона није бивала, па одлазила. Она је остављала тешке трагове и сијала своје сјеме гдје је стигла. На хиљаде мртвих, економску пропаст, много бриге и страха шта нас тек послије чека. Госпођа Корона је била незаустављива. Ушла је тихо, на мала врата. Најсмјешнији вирус, причали су. Подсјећали су нас да смо небески народ који је преживио толике ратове. Да нам овај измишљени вирус не може ништа. Да је то направљено намјерно, да би се прочистило становнштво, да је све лаж и да нас само плаше. Да је среће да је тако. Пред собом смо имали нешто са чим не знамо да се боримо. Она убија тихо, невино. Помислите да је све у реду, да су симптоми прехладе, јер су потпуно идентични. Таман што помислите да је све ово тачно, онда она показује своју праву страну. Своју доминантност над нама тако малима и слабима пред њом. Молимо Бога и докторе, у тим моментима, наше хероје да спасу животе наших вољених, да не оду прерано. Јер за наше вољене, свако вријеме смрти је прерано. Болнице су биле препуне. Неки су изгубили битку, а неки су се вратили са наученим лекцијама о животу.

Ја бих, као и сваки оптимиста, писала о тим лекцијама. Ако мене питате, лекцијама које су толико значајне и кроје нам даље пут кроз ову пошаст која нас је задесила.
 
Половином марта проглашена је пандемија. Пандемија је са собом укључивала маске, што веће размаке између људи или ти социјалну дистанцу. По мени, сасвим погрешан термин. У даљем читању, објаснићу и зашто. Дакле, половином тог мјесеца престаје све са радом. Ради само оно основно и то скраћено. Првих дана нам је било супер. Сви су једва чекали да се мало одморе од посла, да забораве на пар дана све. И шефа, и фирму, и на све обавезе које су се до прије пар дана морале испуњавати. Али заборавили смо да се ништа не мора. Мора се само умријети. Пандемија је нашла сасвим добар начин да нам то покаже. Као што рекох, да се ништа не мора и да ништа није сигурно. Ни послови, ни пуни новчаници, а ни празни. У датом моменту ништа није значило. Било је битно да имамо довољно хране и воде у кући. И породицу. Породица која је стуб свега. Поново су сви заједно јели сви за столом.Поново се заједно гледао ТВ и разговарало.Као да смо то заборавили. Само разговарати. Без икакве журбе да ћемо закаснити негдје. Јер реално, немамо гдје.
 
Некима је пандемија била затвор, а некима рај на Земљи. Затвор у смислу да нема излазака, кафане, музике.
Сматрам да је таквим људима пандемија дала могућност да размисле да је сасвим океј сједити кући. Просто бити у тренутку са својом породицом. Без гужве и без луднице савременог живота. Спојили смо се поново сви. Онај комшија с којим ниси причао, пришао је и пружио руку помирења. Јер ко зна шта ће бити сутра. А и сад не знамо. И да не изгубимо вријеме на свађе и ситнице које нам свакодневно уништавају живот. Тихо и полако. Полице пуне књига, коначно су дошле на ред. Једна по једна. Свака се читала, не вјерујући да ћемо је завршити. Да коначно имамо времена. Јер сваки дан се слушало како се нема времена низашта. Мајка је спремала домаћи хљеб, јер зашто би се ишло до продавнице, кад она боље прави, него било ко. О како нам је то фалило. У кући имамо све. И заиста имамо све, у сваком смислу.
 
Друштвени живот је добио нову димензију. Окупљало се, али на отвореном. Уз шетње на мјестима у природи гдје до сад нисмо били, јер нисмо имали времена. Додуше, са маскама, али се опет рачуна. Важно је да се дисало пуним плућима. Кућни љубимци су поново добили наше вријеме и пуну пажњу. Природа нам се тако обрадовала што смо опет дошли у њено наручје. Како смо је само били жељни. Шуме су биле зеленије, него икад. На градску гужву и семафоре смо скороз заборавили. Пали су у други план. Ничег није било љепше од тих тренутака. Када би се вратили кући, почињале су бриге шта ће бити послије, када све прође. Сви смо послати домовима, исчекујући да ћемо се што прије вратити послу и редовним платама.

Не радимо. Од чега да платимо, струју, воду, интернет ?

Све те ствари који су нам неопходне за живот. Мене је у то доба хватала анксиозност.Вријеме пандемије је било искориштено у дубоко залажење себе и трагање за оним истинским извором себе. Читајући оне књиге са полица, схватила сам да је ово идеалан тренутак за рад на себи, за шта вјерујем да је и код других људи било тако.
 
Планета се опоравила за кратко вријеме. Истраживања су показала да је ваздух у Кини, одакле је све и почело, чистији за 40%. У другим земљама од 20% до 38%.

Хеј људи, па ми смо успјели колективно.Човјек се успавао, планета се пробудила.Плането Земљо, хвала ти!

У ово срећно или несрећно доба, зависи како гледате, спознали смо много ствари. Породица је најважнија ствар на свијету. Мајка природа је извор нашег живота, да ако је она у хаосу, онда смо и ми. И јако битна ствар је ментално здравље. Бити океј сам са собом у ово лудо доба је огромна ствар. Радити на себи и имати подршку важних људи, то је све.
 
И поново је све у реду. Мјере су одлазиле и долазиле, ступале на снагу и одступале. Љутили смо се на надлежне што нас закључавају. А нисмо били закључани. Кључ је увијек у нашој глави, зар не?

У вријеме када завршавамо oвај рад, ступају нове мјере. Поново раде кафићи до поноћи, музика је дозвољена и све цвјета. Све се вратило. Дишемо поново, додуше под маскама, али нема везе. Битно је дисати. Зато, драга пандемијо, хвала ти. Хвала ти на наученим лекцијама, али не мораш више, биће нам пуно. Госпођо Короно, хвала што си дошла, али ни ти немој више. Превише си остала, а ми би да живимо нормално.

Јелена Пустивук,
студент Правног факултета